Nekadašnje poznato novosadsko TV lice Tatjana Vojtehovski odavno je otišla u Beograd za poslom. Dugo je bila PR televizije “Pink”, a gledaoci je najbolje znaju kao voditelja kontroverzne emisije “Trenutak istine”. Posle izvesnog vremena, iako se kaže – jednom novinar, uvek novinar – Vojtehovska je odlučila da se upusti u samostalni biznis osnivanjem agencije “Wojtehovski Communications”, preusmerivši se na marketing i piaring. I upravo zbog poslovnih obaveza napustila je Srpsku Atinu i preselila se u prestonicu, u “kojoj se sve dešava”.
Duže od decenije živite i radite u Beogradu, šta vam najviše nedostaje iz Novog Sada?
U Beogradu zvanično živim tri godine, ali poslednjih deset putovala sam na relaciji Novi Sad–Beograd, vraćala se u rodni grad da prespavam i lagala sebe da u njemu živim. A zapravo, sve to vreme živela sam u Beogradu. Ako kažem da mi ništa specijalno ne nedostaje iz Novog Sada, Novosađani će biti ljuti na mene. Ljude koje volim, a žive u Novom Sadu, viđam često, a mislim da je najvažnije da mi ljudi ne nedostaju.
Kakva je razlika u mentalitetu Beograđana i Novosađana?
Novosađani su zatvoreniji, ne šire lako krug prijatelja i poznanika. Godinama se druže sa istim ljudima. Beograđani su drugačiji, brži. Uostalom, i život je u tom gradu takav, jer ima više ljudi i veća je gužva. Zaključila sam da je organizacija života u Beogradu bolja. U prestonici i ponedeljkom uveče možete otići na tamburaše ili u pozorište. S druge strane, Novi Sad je rasterećen gužve i preterane brzine. Novosađani će lako navratiti kući da se presvuku radi prisustva nekom događaju koji je zakazan, na primer, u 19h, a Beograđani će otići pravo s posla. I još je jedna bitna razlika: Novosađani kažu “idem kod kuće”, a Beograđani “idem kući”, bar ovi koje ja poznajem.
Blizak ste prijatelj Nenada Čanka, pa da li je on, po vašem mišljenju, bolji političar, kuvar ili muzičar?
Više sam pojela hrane koju je on spremao nego što sam čula njegovih političkih govora, a čula sam ih mnogo. Otkad je naučio da svira tamburu, uglavnom smo pevali, pa je politika bila u drugom planu.
Zamolila bih vas da uporedite tri poslednja gradonačelnika Novog Sada: Maju Gojković, Igora Pavličića i Miloša Vučevića.
Gradonačelnička funkcija veoma je nezahvalna, jer je prvi čovek grada odgovoran za sve što se dešava, a nema sva ovlašćenja. To je nezgodna pozicija, svako ko je nešto iza sebe ostavio u gradu, ko nije postavljao stranačku ideologiju iznad potreba građana, ko nije ostavio praznu gradsku kasu, svako ko je razumeo grad i ko nije koristio političku polugu kao jedinu alatku za upravljanje gradom, meni je dobar.
Maja je odigrala svoje novogodišnje valcere u Novom Sadu, Igor se retko spominje, a Miloševo vreme još traje.
Da ste u prilici, šta biste promenili u Novom Sadu?
Promenila bih noćnu „dekorativnu“ rasvetu na mostu, uvela bih tamburaše i ponedeljkom, postavila bih itison u katoličku portu da klinci ne sede na hladnom betonu, pobrinula bih se za otvaranje mesta za izlazak gde može i moja generacija da uživa, a treba nam još muzeja, bioskopa, pozorišta, kao i institucija za zbrinjavanje maloletnih delinkvenata. I promenila bih mišljenje Novosađana o Beogradu.
Autor: Ivana Knežević
