Kada sam pre nekoliko meseci postala majka još jednog dečaka nisam imala dilemu koga ću angažovati da ovekoveči prve dane života moje bebe. Od prijatelja sam čula za nju i malo je reći da sam bila oduševljena time da neko fotografiše tek rođene bebe…
Gledajući sve te male-velike ljude nisam mogla da odlučim u kakvoj pozi, odelu, ambijentu da fotografišem Petra i Balšu, a da to ostane upečatljivo za ceo život. Svaka fotografija koju je pre nas napravila odisala je toplinom i ljubavlju da sam bila očarana.
Spremila sam dečake i otišla na dogovoreno mesto. Sačekala nas je ona – žena koja je zračila nekom posebnom energijom i koja je bez po muke uspela da umiri moju dvomesečnu bebu koja se u momentu kada je fotkanje krenulo rasplakala.
Predstavljam vam Vesnu Antonić, ženu koja fotografiše ta mala divna bića!
Kako je počela tvoja “priča sa fotoaparatom”?
Moja priča sa fotoaparatom počela je kada sam imala 14 godina. Prvi model bila mi je moja, deceniju mlađa, sestra. Usledili su pozivi da fotografišem decu iz komšiluka. Svih ovih godina deca su uvek prisutna u mom profesionalnom radu i životu. Sada imam mnogo više vremena i mogućnosti da se deci posvetim u potpunosti na najlepši način, onako kako se njima baš njima sviđa.
Zašto bebe?
Jednostavno – čine me srećnom, zajedno započinjemo dan sa osmehom na licu. Uvek se radujem tim prvim pogledima pri upoznavanju, a onda sam srećna kada se bebe raspričaju i smeju, razmašu ručicama i nožicama. Srećne su, a i ja sam srećna kada sam deo takvih trenutaka.
Na šta te asociraju?
Bebice me asociraju na iskrenu i čistu ljubav, najistančanija i najnežnija osećanja. Ako nekada posumnjate da prava ljubav postoji, poigrajte se sa bebama. Bebe nas svakim pogledom i osmehom uče pravim vrednostima.
Koliko je teško, odnosno lako fotografisati jednu bebu?
Nije teško fotografisati bebe ukoliko pratite njihove potrebe i interesovanja. Bebe sve znaju, pokazuju nam na sebi svojstven način šta im se sviđa, a šta ne. Bebe treba samo slušati i one vam brzo uzvrate osmehom. Lako se sporazumevamo…
Da li slušaš zahteve roditelja?
Da, slušam zahteve roditelja jer oni najbolje poznaju svoje dete. Roditelji me mnogo toga pitaju i ja se trudim da na svako pitanje dam objašnjenje. Slušamo jedni druge, dogovaramo se oko svih detalja pre fotografisanja.
Da li se dešava da nekog odbiješ i ne želiš da fotografišeš?
Ne, to se ne dešava u radu sa decom. Sa roditeljima se dogovorim oko uslova koji su potrebni da bi fotografisanje bilo uspešno, a zatim sledi opušteno druženje.
Šta je ono što roditelji najviše traže kada su u pitanju fotografisanja njihove dece, jesu li zahtevni?
Roditeljima se sviđaju scenografije koje imam, ali vole da dodaju sitnice koje njima znače. Raduje me njihova kreativnost, najčešće zajedno kreiramo scenu.
Pred objektivom više voliš dečake ili devojčice?
Nema razlike. Majka sam devojčice od 18 godina i tri godine mlađeg dečaka. Svako dete traži određen pristup. Podjednako ih volim, isto mi se osmehuju, a ostalo su nijanse …
Fotografije su sjajne. Odakle proizilaze tvoje ideje?
Hvala, drago mi je da ti se sviđaju fotografije. Ideje nastaju kada se spoje ljubav prema deci i fotografiji. To je najdublji deo mene i volim sreću da podelim sa drugima. Uvek me obraduju lepi komentari, pohvale i podrška za moj rad. Ne prestajem da učim od kolega kod nas i u svetu, pratim aktuelna dešavanja u svetu fotografije putem interneta.
Koje osobine mora da poseduje jedan fotograf?
Fotograf treba da poseduje smisao za lepo, neposrednost i staloženost.
S obzirom na to da ne voliš da se eksponiraš, moram da ti se zahvalim što si pristala da odgovoriš na pitanja za naš portal.
Hvala tebi što si prepoznala ovu temu kao lepu, što si odabrala baš mene i izvini što si čekala na ovaj razgovor, zaigram se sa mališanima pa podetinjim…
Autor: Ivana Knežević
Foto: Privatna arhiva
