Kao omaž jednoj od glavnih znamenitosti našeg grada, a u okviru “Štrand Summer Festa” koji se održava do 8. septembra na platou ispod Mosta slobode, do kraja festivala razgovaramo sa najvećim zaljubljenicima u Dunav i novosadsku plažu, takozvanim “štrandarošima”, te vam prenosimo njihove impresije, sećanja, priče i emotivne razloge koji su ih za života vezali za ovo parče dunavskog toka. Imaćete priliku da njihove priče čujete i uživo na bini “Štrand Summer Festa”.
Od glavnog ulaza na Štrand put nas je odveo do istočnog kabinskog dela gde Novosađani spas od gradskih vrućina i toplog asfalta traže u hladu i prirodi sa pogledom na Dunav. Svoj smisao života, svoju prvu ljubav pa i spas od vrućine pronašla je i naša sugrađanka i od rođenja štrandaroš Vesna Ćalić koja nas je sa osmehom, srećom i sjajem u očima srdačno dočekala, jer je znala da je čeka priča o njenoj najvećoj životnoj ljubavi i sreći, pored njene porodice, a to su Dunav i Štrand.
Vesnina priča o Štrandu i Dunavu spaja dva vremena, jedan život i jedno srce u kojem se nalazi sve ono što je Vesna ukrala od zaborava. Od svoje petnaeste godine života dolazi na Štrand i kako kaže tada se dolazilo da se pokaže kupaći kostim, da se nađe društvo i po neka ljubav. I kada je kao tinejdžerka bila lutalica skitnica bila je svoja i ona koja se zadnja preda. Na kratko su je je ljubav rastavila od Dunava i Novog Sada i odveli u Budvu, ali ne da se Vesna.
Ni nekim novim vremenima, ni drugim gradovima, ni pravilima koji sada postoje na Štrandu, ni nepravdama, istinama ni životu kojem se uprkos svemu uvek raduje. Ni njemu tada ni bilo kome nije dozvolila da joj uzmu dušu i ljubav prema Dunavu, čak ni onim trenutcima ratne tišine kada zore nisu svitale godinama na Štrandu.
Kako se rodila ljubav prema Dunavu i Štrandu?
– Nasledno od roditelja. Od malena porodično gajimo ljubav prema vodi bila to reka ili more. Jedan period svog života provela sam sa roditeljima na moru jer mi smo generacijski kamperska porodica. Kasnije kada smo se vratili u Novi Sad živeli smo svi zajedno u salonskom stan na Beogradskom keju gde čim izađem iz stana tu su mi put, putokazi do Dunava, šetalište i stepenice da se spustim u Dunav.
Kako se u vreme vaših tinejdžerskih dana provodilo vreme na Štrandu?
– Sedelo se na betonskim zidićima pored Dunava i posmataralo kakvi momci šetaju ili ulaze u vodu da se kupaju. Znalo se i tada kao i danas da je središnji deo Štranda rezervisan za mlade i tamo smo se najviše zabavljali. Kasnije kada sam dobila priliku da budem u kabini i to kao podstanar kod moje prijateljice sa još tri naše zajedničke drugarice mojoj sreći nije bilo kraja. Kako smo sve četiri odrastale i zasnivale svoje porodice svaka se borila i izborila da ima svoju kabinu. Tako da se danas ne družimo i ne pijemo kafu samo jedna kod druge u stanu ili u gradu, već se družimo i u našim kabinama na Štrandu. Zbog prve velike “zabranjene” ljubavi tada sam najviše vremena provodila na Štrandu. Tu smo se viđali, uživali i voleli jer smo oboje pre svega bili zaljubljeni i voleli Dunav.
Koliko prijatelja ste stekli na Štrandu i da li i danas održavate ta prijateljstva?
– Novi Sad je selo za onog ko se rodio u Novom Sadu. Ja sve ljude znam, da li ih lično znam ili iz priče i grada samo, ali svi se znamo. Ako me pitate da li danas širim krug prijatelja? Ne, to ne radim. Danas se promenio pogled na prava prijateljstva kakva su nekad bila i kakva ja samo znam, samo ophođenje čoveka prema drugom čoveku više nije ni ljudski u nekim situacijama a nikako tek prijateljska.
Kako se moda menjala sa promenama generacija koje dolaze na Štrand?
– Kada je reč o modi na Štrandu ja sam prava sagovornica za tu temu. Poznata sam i danas kao modna dama koju zovu “Vesna sa Keja”. Volela sam da nosim miniće i imala sam sreću da je moja mama znala dobro da šije i da ispunjava sve moje modne želje i zahteve. Obožavala sam tadašnji popularni modni časopis “Burda” da iz njega vadim krojeve koje će mama da mi sašije a ja posle to da nosim i da se malo pravim važna. Kao i danas i u to vreme nosio se top, inače moj omiljeni komad garderobe. Uveče za izlazak u grad nosile su se bermude sa niskim strukom, šivenim kaišem sa plastičnom šnalom kao neizostavnim detaljem, a gore topić sa brusnadlama lepog italijanskog kroja tzv. čamac kroj.
Gde je Štrand danas u očima Novosađana, a gde je nekada bio?
– Meni je zauvek u srcu, naravno zbog Dunava. Štrand je za Novosađane najbolji za uživanje i hedonizam u predsezoni i postezoni. Isto tako se zna da novosađani na Štrand ne dolaze za vreme trajanja EXIT Festivala kao ni subotom i nedeljom zbog gužve.
Kako je bilo na Štrandu za vreme bombardovanja i tokom obnove Mosta Slobode?
– Čak i u tom period ja sam se kupala u Dunavu. Pamtim od tada jednu anegdotu da sam preplivala Dunav. Kada je srušen Most Slobode sledeće godine postavljene su bile sajle a ja sam volela da se puštam Dunavom. Tada sam se puštala od špica pa do prolaza za brodove između dva mosta sa mojim malim sestrićem koji je tada imao oko petnaest godina, a Dunav nas je velikom brzinom nosio zbog visokog vodostaja. Na sreću kao i taj ružan period vremena u kojem smo se zadesili i naša borba sa Dunavom se sada prepričava sa osmehom kao anegdota sa Štranda.
Autor: Tijana Lazarević
Foto: Štrand Summer Fest, Privatna arhiva
