Ovdašnja pozorišna publika glumca Vladimira Tintora pamti po ulogama u predstavama “Momci iz benda”, “Bombardovali smo Nju Heven”, “Ravangrad”, “Chorus Line”, “Četvrta sestra”, “Iza kulisa”… Osim na sceni somborskog, zrenjaninskog i Pozorišta mladih, gledali smo ga i u filmu Aleksandra Davića “Žurka”, a oni nešto mlađi sa Vladimirom su se upoznali preko dečjeg TV serijala “Fazoni i fore”.
Dogodine će, ako se ne varam, biti tačno deset godina od kako si na „privremenom radu u Hrvatskoj“. U Zagreb te je odvela uloga u seriji „Zabranjena ljubav“, a koji su bili razlozi za produženje boravka, ako se ima u vidu da si i u Novom Sadu/Vojvodini/Srbiji već tada imao vrlo pristojnu karijeru?
Nekako se tako posložilo. Odvela me je serija i činjenica da sam dve-tri godine pre odlaska radio u četiri pozorišta u tri različita grada i praktično živeo u autu. To me je dosta zamorilo, a i honorari nisu baš pokrivali benzin, autobuse.
U tom trenu je došao poziv na kasting kojem sam se odazvao ne očekujući ništa posebno. No, negde se u meni rodila ta divna pomisao da bih godinu dana mogao raditi na jednom mestu i za to biti plaćen dovoljno. Nakon toga je usledila i druga sezona serije. Za to vreme se u Zagrebu razvio i neki privatni život, a i nekoliko pozorišnih predstava i od tada nisam mogao nazad.
Iako su ti TV serije donele popularnost u čitavom regionu, čini se da je pozorište ipak tvoja najveća ljubav. Zaposlen si u osiječkom HNK, sarađivao si i sa Tvornicom lutaka, Ludensom… Šta je trenutno aktuelno u tvom profesionalnom životu?
Pozorište i predstave su razlog zašto sam se i počeo baviti glumom. Iz njega sam potekao i ono je pravi poligon za brušenje zanata. Tako da sam uvek u njemu dok se ne pojavi prilika za neki izlet, a nakon kojeg ću mu se opet vratiti.
Ono što mi se sviđa je što je ponovo postalo normalno mešati glumce i reditelje sa ovih prostora, tako da evo trenutno samo što nisu počele probe Sumnjivog lica, u HNK Osijek, koju će režirati Olja Đorđević, direktorica drame u Subotici. I tome se radujem.
Prošle godine si sa Jelenom Perčin snimio i prvi hrvatski YouTube film – „Priprema“ Saše Dodika. Kakvo je to bilo iskustvo za tebe i da li je glumački to bio izazov za nekoga ko je prethodno snimao filmove za veliko platno?
Sve što nosi taj predznak prvi, uvek je izazov u nekom smislu. Kako sam sa Jelenom već sarađivao, snimanje tog filma nam je bila kao igra. A i svaki film je super prilika. Tako je i ovaj otvorio neke nove projekte. Zato mislim da nije dobro odbijati ponude, ma koliko male se činile.
Zajedno sa Hrvatskom, ušao si u Evropsku Uniju. Da li se nešto promenilo u položaju i uslovima rada dramskih umetnika. Lane je bilo dosta napeto u tvojoj matičnoj kući – kasnile su plate i honorari, niste imali upravnika… Čini se da tamošnja birokratija i dalje uspeva da zaobiđe propisane standarde i procedure. Kakvi su tvoji utisci sa „lica mesta“?
Nisam još uvek siguran kakav je plan EU prema pozorištima i glumcima, pa samim tim nisam siguran ni je li dobar ili ne. Imamo primer Italije gde je tržište za glumce jako veliko, samim tim velika je i konkurencija. Nema stalno zaposlenih glumaca, čak ni onih koji će nakon nekog odličnog i uspešnog projekta garantovano raditi.
Ako je to EU plan, onda nam se loše piše. Jer mi smo ipak navikli na sistem koji traži neku vrstu podrške za kulturu i umetnost, te se na to pozivamo. Zasad se samo trebamo plašiti prevelikog upliva politike u umetnost na ovim prostorima.
„Evropski“ Osijek je od „neevropskog“ Novog Sada udaljen jedva nešto više od 100 kilometara. Mnogo je toga im je zajedničko – od istorije, preko načina života, pa do mentaliteta. Da li su se po tvom mišljenju stvari promenile od ulaska u EU ili su sličnosti i dalje daleko ispred razlika?
Moram priznati da Osijek ima puno novosadskog, zato se tu i osećam kao kod kuće. Nije se izgubio onaj lepi komšijski ‘Dobar dan!’, kao i to da će Vam neko na ulici uputiti neki lepi komentar. A sve to sa EU ipak nema previše veze. i dobro je da je tako.
Da li si se skroz „odomaćio“ u Hrvatskoj i šta je ono nešto novosadsko što ume da ti zafali?
Odomaćio se jesam, jer sam u tim godinama kada te posao vezuje za mesto. A i naprosto kao čoveku potrebno mi je da se nigde ne osećam kao stranac. A nedostaje li mi Novi Sad? Kako da ne.
Novi Sad je bio i uvek će biti moj grad. Znam mu svaki kut, puno me sećanja i ljudi veže za njega i to je jedan plemeniti ‘brak’ koji se ne može rasturiti, jer smo Novi Sad i ja prošli puno toga.
Da li postoji nešto novosadsko što poželiš da „preseliš“ u Osijek i obrnuto, da li bi nešto osiječko išlo fino uz Novi Sad?
Osijek uz Novi Sad ide savršeno. Preselio bih sebi drage ljude ovamo, samo iz moje sebičnosti da mi budu bliže 😉 Oni mi najviše nedostaju. Ono što bih preselio u Novi Sad je malo lepši odnos prema gradu u smislu arhitekture.
Ono što u Novom Sadu primećujem je neka nezgrapnost u gradnji i ‘uklapanju novog i starog. Ta nezgrapnost, po meni, kvari sliku grada koji i dalje važi za jedan od lepših gradova stare Jugoslavije.
Koliko pratiš rad novosadskih kolega, da li si skoro gledao neku njihovu predstavu?
Pratim kad god stignem i iskreno jako bih voleo kada bi se uspostavila malo češća razmena predstava. Ovde publika voli ‘srpsku’ glumu, duhovitost, pa je šteta ne podariti joj to.
U Srbiji je poslednjih godina jedan od problema sve veća produkcija novih glumaca i dramskih obrazovnih institucija. Da li misliš da se kvantitetom može nadomestiti kvalitet ili su se stvari pomalo otele kontroli?
Nije to ništa preterano novo. I kada sam ja studirao to je bio takav trend. Otvorile su se privatne akademije i u jednom trenutku je godišnje sa svih akademija izlazilo oko 50 glumaca.
Po meni je to previše, jer naprosto sistem ne podržava toliku količinu ljudi. Pogotovo na malom tržištu. Sa druge strane, može se stvoriti zdrava konkurencija, ali samim tim, mladi ljudi koji požele studirati glumu moraju računati sa time da možda nikada neće stati na scenu.
Bez obzira na kvantitet, kvalitet će naći svoj put i probraće se najbolji, samo će nažalost to trajati dugo. Nekom dobrom samokritikom bi se to vreme moglo skratiti.
Autor: Jasna Budimirović
