Branislav Smuk, poznat kao gitarista grupe „Zbogom Brus Lee“, a manji broj ljudi ga poznaje kao Magistra istorije i velikog ljubitelja i kolekcionara ploča, po njemu najdragocenijem nosaču zvuka. Pričali smo sa njim o muzičkom sazrevanju kroz koje je prolazio, obrazovanju, koje je kako on kaže veoma bitno za svakog čoveka i mnoštvo interesantnih tema.
Kada si počeo da se baviš muzikom?
Kao klinac sam išao u muzičku školu, i to na odsek za flautu. Sećam se, bio sam jedini dečak, što je logično..ha ha ha. Tu sam stekao svoje osnovno muzičko obrazovanje, koje je uvek korisno. Smatram da je klasično obrazovanje osnova svega, bilo kojom profesijom da se bavite, jer vam pruža odlično bazu za dalje nadograđivanje.
Ljubav prema rock&roll muzici nije došla preko noći. Moj otac je imao dosta uticaja, jer je u ono vreme slušao ploče Bitlsa i Kingsa, pa sam i ja u svemu tome, pronašao nešto interesantno. Privukla me je ta forma izražavanja i uopšte ta ideja da kroz muziku kažeš ljudima sve što misliš, bez cenzure.
Jedna od prekretnica je bila u prvom razredu srednje škole, kada sam od druga dobio audio kasetu, na kojoj je bio snimljen album „ High Wey To Hell“ od AC/DC. Preslušavajući te pesme, naučio sam da sviram gitaru, i do danas je nisam ostavio.
Da li to znači da je neko prošlo vreme nosilo više čari?
Svaki period života ima svoje čari, ko zna šta će biti za deset godina.
Meni su ploče ostale kao omiljeni mediji za slušanje muzike, od najranijeg detinjstva. Ako ih pažljivo čuvaš i ako se ophodiš prema njima sa ljubavlju, onda one mogu da traju jako dugo. Mislim da taj tehnološki napredak, u velikoj meri obezvređuje sve ono što ljudi rade. Poenta je u tome, da muzici pristupite sa više poštovanja.
“Zbogom Brus Lee“ je začetnik novog muzičkog pravac kod nas, gde ste u pank-rok prvi ubacili etno zvuke. Kako ste došli na ideju da u svoj sastav uvrstite vojvođanske tradicionalne instrumente?
Naš bend je i nastao zbog protivljenja na siledžijstvo i nasilje koje je u vreme devedesetih vladalo na ulicama, kao parodija na „pank“ , „oi“ bendove.
Davne 94. godine smo došli na ideju da u naš zvuk ubacimo vojvođanske etno motive, ali tada još uvek nismo imali hrabrosti da to ispratimo, time što bi u naš orkestar uključili tradicionalne instrumente. To je usledilo tek 2005. godine, mada smo i tada bili skeptični kako će publika na to reagovati. Možemo reći da smo utemeljivači tzv. Pank-rok etno zvuka, a ono što mi je posebno drago je da smo pozitivno uticali na promociju tih instrumenata, kako među mladima, tako i među nešto starijom generacijom.
Kakva je punk-rok scena danas a kakva je bila kada ste vi počinjali?
Dobrih klinaca uvek ima, kao i kvalitetnih ljudi. Mi smo jedan od poslednjih bendova, koji je nastao kada su mediji, 90-tih još furali ovu vrst muzike, i oni su nam zaista mnogo pomogli u promovisanju. Tada su rok koncerti bili posećeni do maksimuma, upravo zbog televizije, koja je nudila takav program. Danas je ta slika mnogo drugačija, jer je neka druga vrsta muzike (znamo koja), najviše zastupljena u medijima i zato su njihovi koncerti puni, a rock&roll stagnira.
Da li to znači da su mediji upravo napravili skandal od vašeg odbijanja da nastupate sa Cecom?
Ta „afera“ se potpuno ispolitizovala. Ni jedan član našeg benda nije član ni jedne partije a mogu slobodno da kažem, da neće ni biti, jer nas to ne zanima.
Niti Ceca zna ko smo mi, niti je tu bilo ikakvog rata. Realnost je takva, da je ona danas najveća zvezda na Balkanu, koja je došla da uradi posao kao i svaki drugi.
Greška je bila u organizatorima koji su pokušali da spoje nešto što je dijametralno suprotno, nespojivo. Niko tu nije nikog odbio u tom smislu kako je javnosti predstavljeno. Jednostavno, to ne sluša ista publika i nije nam bio cilj da sviramo pred masom za koju znamo da danas, sutra neće doći na naše koncerte.
Naravno da su mediji od toga napravili senzaciju, i da je sve dobilo neku drugu notu, obojenu politikom.
Postoji li neka anegdota sa vašeg nastupa koju bi podelio sa nama?
Mi uvek pravimo dobru atmosferu i to ljudi jako lepo prihvataju, gde god da sviramo. Često nastupamo i u inostranstvu, gde je zaista uvek dobra interakcija i sjajna energija.
Prošle godine smo svirali u jednom selu pored Leskovca, koje se zove Ladovica, u kojem smo upoznali mnogo dobrih ljudi. Ono što me je fasciniralo je činjenica da selo ima 800 stanovnika, imaju svoj pank festival i na taj događaj dolaze svi meštani. Tako nešto sam video u Španiji i nekim drugim delovima Evrope i ostavilo je na mene snažan utisak.
Mali broj ljudi zna da si ti Magistar istorije, kako se desio taj spoj interesovanja?
Da, završio sam istoriju na Novosadskom univerzitetu i zaposlen sam na Filizofskom fakultetu. To je nešto od čega živim i plaćam račune. Moram da kažem da me je istorija od uvek zanimala i uvek će me opčinjavati. Volim da čitam o tome i fascinira me jer je to jedno široko polje, otvorena priča koja ti stalno ostavlja prostora za istraživanje. Slično je i sa muzikom. Poenta je da čovek treba stalno sebe da obrazuje i ulaže u svoje znanje, rad na sebi je i te kako važan, na žalost, mladi danas, malo to zapostavljaju zbog brzine života.
Šta za tebe predstavlja Novi Sad?
Za mene je to mesto u kom sam odrastao i za koji me vezuje puno lepih uspomena.
Moram priznati da mi se više sviđao dok je imao onu finu i mirnu notu, i uvek mi se dopadalo što je bio nešto između palanke i grada, a to je neki čudan spoj, zbog kojeg sam se zaljubio u Novi Sad. Kako god da se promenio i počeo da živi nekim bržim tempom koji lično ne preferiram, uvek i sve ću uraditi za ovaj grad.
Autor: Bojana Šević
