Imala sam veliku čast i zadovoljstvo da razgovaram sa čovekom, “za čijeg je namesništva”, Studentski kulturni centar u Novom Sadu doživeo pravu renesansu, i na sreću svih nas koji smo zaljubljenici u umetnost, Zdravko Vulin će, nadam se, još dugo obitavati na ovoj funkciji!
Uspeh koji je ova institucija postigla, pripisuje svom timu, saradnicima koji rade u teškim uslovima, bez adekvatnog prostora, što im sa druge strane daje motiv i inspiraciju da ni iz čega naprave nešto kreativno i vredno pažnje.
– Delujemo iz gerile, ali smo odgovorni za svoje postupke i pokušavamo da napravimo program koji će sadržajnošću i kvalitetom privući publiku!
Da li Novi Sad može da postane Evropska prestonica kulture 2021. godine, kako uspeva da napravi zanimljivu ponudu programa u Fabrici, i na još mnogo interesantnih pitanja, pokušali smo da damo odgovore u intervjuu koji je pred vama.
Kako si uspeo da se držiš podalje od politike, pa ipak opstaneš sve ove godine na čelu jedne državne institucije – Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu?
Bio sam siguran da ne treba da budem ni u jednoj opciji, ne zato što mislim da je to loše, već zato što mi politika nije bila nikakav izazov. Imam tu vrstu privilegije da u SKC-u pravimo priče koje su meni lično uzbudljive, još kada na to dobijete potvrdu publike koja to verifikikuje pozitivno, budete ponosni. Kada u Fabrici, koja, između ostalog, nema ni grejanje, uspevamo da održimo kontinuitet prepoznatljivog programa i time privučemo ljude, koji zaista žele da dođu zbog sadržaja, a ne usled nečijeg naloga, e to za mene predstavlja pravi izazov! Mogu svi da se postave u poziciju ocenjivača, uostalom javne ustanove i služe tome, ali broj publike koja dolazi na naše događaje i njihove pozitivne reakcije me drže spokojnim i zadovoljnim. Tako da, nikada nisam pomišljao da “političko angažovanje” može da doprinese boljitku u ovoj sferi, naprotiv, mislim da politička scena nije vredna pažnje. Ona je recidiv svih naših pogrešnih odluka, a ceo sistem je odavno urušen kao vrednosna struktura!
Da li si imao viziju, ideju kako ćeš voditi SKC ili si to vremenom spoznao?
Pre bih rekao da sam imao neku vrstu potrebe da okupim ljude od kojih mogu nešto da naučim, koji mogu da mi daju dobar impuls, u vezi sa poslom, neku dobru ideju kao i strategiju za realizaciju krajnjeg sadržaja. Ponosan sam jer imam dobru ekipu i to što oni rade nije pristojno vrednovano u nekom sistemskom smislu, na žalost, ali krećemo se u zoni izazova i odgovornosti, i spoj te dve stvari daje pravo stanje stvari i siguran rezultat. SKC postoji 23 godine i nema svoj programski prostor, nemoguće je da učestvuješ na Olimpijadi ako nemaš osnovno sredstvo za rad, tako da je naš nivo produkcije krenuo iz jedne, potpuno gerilske, fizički, podrumske baze gde smo uspeli u svom cilju, da nas ljudi ne vezuju samo za mesto, već da je program tamo gde smo mi!
Kako uspevate da uz minimalni budžet napravite programe koji su interesantni i privlače veliki broj publike?
Selekciju programa pravimo vrlo otvoreno, ne postoji neka striktna podela, osluškujući okolinu, izabereš ono najbolje i tako uradiš. Naravno da je to veoma zahtevno, pogotovo izneti iz “nomadske produkcije” nešto i time postići dobar proizvod. Postoji jedna živa komunikacija i semafor na kraju radnog dana koji je veoma merljiv. Proizvesti nešto na lokalnom podneblju, što može da komunicira, potpuno univerzalno, sa bilo kojom tačkom na svetu je pravi uspeh. Mi smo se definisali sa nekoliko festivala, kao što su: “Ritam Evrope”, “Strip festival” i “To be punk” koji su postali neka vrsta našeg brenda… Naravno, kontinuitet naših programa i produkcije je ono što nas suštinski određuje.
Svojim delovanjem u Fabrici, vremenom ste kvart u Novom Sadu, poznatiji kao “Kineska četvrt”, podigli na značajan kulturni nivo.
Moram da kažem da smo kinesku četvrt prvo podigli na nivo pažnje i smatram da je ovaj deo grada apsolutna privilegija! Sama lokacija, nadomak Dunava, blizu grada i specifična mikro istorija tog kvarta je nešto što se prosto moralo otkriti i dalo nam motivaciju da tu priču uobličimo u jednu celinu. Posebnu zahvalnost dugujemo gospodinu Siniši Zarinu i kompaniji “Manual”, koji su naslutili potencijal tog prostora, uložili mnogo energije i sredstava i pozvali nas da zajedno radimo na toj ideji. Kineska četvrt još uvek nije iskorišćena u potpunosti i zaista pruža mnoštvo mogućnosti. Siguran sam da će ona biti jedan od glavnih aduta, ne samo za omladinsku već i Evropsku prestonicu kulture, jer to je apsolutna potreba i ko to ignoriše, debelo greši. Ukoliko bi se svi iz javnog i političkog sektora, fokusirali na tu priču, mi bismo za najkraće vreme, sa najmanje uloženih sredstava imali najbolji rezime.
Da li to znači da si mišljenja da Novi Sad može da ponese titulu Evropske prestonice kulture 2021. godine?
Apsolutno da! Ne može da postane iz niza razloga, ali broj činjenica zbog kojih bi trebalo da ponese tu titulu je mnogo veći od ovih prethodnih. Mi, na žalost, u Novom Sadu nemamo Muzej savremene umetnosti, javne galerije, ali je još veći nedostatak što nemamo atmosferu u kojoj će institucije da promovišu najbolje pojedince. Suština je da se saberu sve pozitivne stvari i ukoliko se ljudi na pravi način animiraju i motivišu da predstave najbolji deo sebe, ne personalno, već najbolji delić svog javnog angažmana, mi sigurno postajemo prestonica kulture! Naravno, neizostavno je da se spusti ego i sujeta, i da se taj zadatak postavi na nivo misije. A mogućnosti će zaista biti velike, jer ova titula donosi ozbiljnu komunikaciju sa kulturnim produkcijama, istitucijama, jedan širok spektar angažmana, koje ćemo u datom momentu prepoznati i iskoristiti ili ne, sve zavisi od sluha ljudi koju u tom momentu budu donosili odluke. Svakako, izbor da Exit tim predvodi ceo proces kanditature za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine, konačno, predstavlja pravu mogućnost da se ta prilika i ostvari.
Projektom izmeštanja teatra na alternativnu scenu, napravili ste pravi podvig, iako niste prvi koji su to uradili, zadobili ste mnogobrojnu publiku i za svaku predstavu se traži karta više. U čemu je tajna?
Teatar kod mene ima posebno mesto, i ta ljubav datira još iz prvih pravih susreta sa tim svetom, u koji me je na poseban način uveo veliki glumac Peđa Tomanović, kao i vreme dok sam bio član veoma uzbudljive pozorišne trupe “Duplo dno”… Izmeštanje na alternativne lokacije ima mnogo širu istoriju, i ljude koji su to radili pre nas, a mi smo možda uspeli da u većoj meri, skrenemo pažnju publike. Naši prostori su iznedrili sjajne autore, reditelje koji su u nekim trenucima mogli da stanu rame uz rame sa bilo kojim rediteljem na svetskoj sceni. Pre sedam godina bio sam u poseti Trsteniku i bio sam fasciniran kada sam video da je na otvaranje njihovog Doma kulture došla originalna postava Brodvejske “Kose” davne 1974. godine! Hej,Trstenik, Brodvej, 1974, sjajno! Mislim da nam nedostaje poštovanje prema ljudima koji su postojali pre nas i to je odraz jednog provicijalizma. Mi smo imali neku vrstu fokusa, da se izdvojimo iz mase, maksimalno posvetimo, dobijemo jednu razmeru rezultata koji je suštinski smisao pozorišta. Za nas to predstavlja još jednu avanturu koja je još uvek na nivou incidenta, što je loše… U našoj okolini je normalno da imate ugovor na dve godine za glumački angažman, a kod nas to još uvek nije slučaj. Možda smo uspeli da napravimo neki ambijent u kojem uživaju i glumci i publika, ali ako gledamo dugoročno, neophodno je da se desi promena u sistemu. Sveže, dobre primere tih incidenata, na koje sam ponosan, predstavljaju i predstave “Ubiti Zorana Đinđića” i “DOGVIL”.
Kako provodiš to malo slobodnog vremena koje imaš i u čemu uživaš?
Moj brat je otac dve divne devojčice, Sare i Dunje i to je jedna vrsta pažnje koja je neuporediva, predivna i predstavlja neku vrstu privilegije. Vreme provedeno sa njima je zaista nemerljivo! Druženje sa prijateljima, odlasci u prirodu me relaksiraju, ali sve je to kao neka vrsta “pit stopa”, zastaneš na kratko, naoružaš se energijom i ideš dalje. Naravno da time plaćaš cenu, na nekim drugim mestima, koje nisi svestan sada, ali ritam života je takav, nosi lepe i one manje lepe stvari…
Šta tebi predstavlja Novi Sad?
To je grad u kom sam rođen i prvi osećaj koji me vezuje za njega jesu prijatelji i jedna vrsta ponosa! Privilegija da u jednom malom gradu upoznaš ljude koji mogu da se nose sa brojnim problemima i da pobeđuju na raznim svetskim terenima! Novi Sad poseduje takvu energiju da ti ga nikad nije dosta i imaš mogućnost da ga čitaš iznova na svoj način! Evo, citiraću drugara Fekija: “Da l’ znaš za ambar u Kisačkoj sivoj? Za čađave zore na Telepu južnom? Kakav je aperkat imao Miroslav Antić?”…
Autor: Bojana Šević
Foto: Privatna arhiva
