Kako napraviti uvodnu reč za ženu koja je uspela da svoj san pretvori u javu, koja se bori za svoju ideju, radi na sebi, ne odustaje usled mora prepreka koje joj se neumitno nameću?! Bogatstvo koje Željka Jelić poseduje možda nije merljivo u materijalnom smislu, ali je višestruko u svim drugim sferama! Ekonomista po struci, trenutno na studijama psihologije. a uz sve to, fantastična glumica koja svoje umeće, iako amatersko, prezentuje na najbolji mogući način, gde bi joj mnogi profesionalci mogli pozavideti, bila je moja sagovornica u intervjuu koji je pred vama, u kojem ćete, sigurna sam, osetiti sjajnu energiju ove velike umetnice!
Kada ste prvi put došli u dodir sa glumom?
Gluma me je zainteresovala još u osnovnoj školi, kada sam pristupila dramskoj sekciji, jer su me izabrali zbog jasnog glasa i čiste dikcije, što se istaklo u mom dotadašnjem recitovanju. Imala sam tada 10 godina, bila vrlo nesigurna i uplašena kao dete. Verovatno mi je ta prilika da budem “neko drugi” pružala mogućnost da se iskažem, a “kao” ne budem ja. Iako sam uvek imala tremu, a pogotovo strah od javnog nastupa, “magija” scene bila je jača, “vukla” me dalje – i eto sada sam ovde.
Da li ste pokušali da upišete akademiju ili je u to vreme ekonomija bila jedini izbor za Vas?
Na žalost, nisam imala ni najmanju priliku za akademiju zbog tadašnjih životnih okolnosti, dugo sam žalila zbog toga, a kasnije sam shvatila da ću morati i moći bez nje, ali sa mnogo više rada i truda. Ekonomija mi je tada bila jedini izbor, iako u suprotnosti sa mojim bićem. Životne prilike su sada konačno krenule u moju korist, student sam psihologije, uživam u tome i sve više uočavam u ljudskim odnosima često preplitanje glume i ove, pre svega, empirijske nauke. Ništa nije slučajno! Pored glume, moje velike ljubavi su konferansa i recitovanje. Često me angažuju u kulturno-umetničkim programima za Grad Novi Sad, Vojsku, muzičke manifestacije, festivale, proslave raznih udruženja i organizacija, književne večeri, promocije knjiga…
Koji momenat je bio ključan da se ipak otisnete u glumačke vode?
Glumom sam se bavila amaterski u Crvenki, odakle sam inače. Naše pozorište je decenijama bilo u samom vrhu po uspesima na takmičenjima, a naročito po izuzetno talentovanim glumcima. Uvek su se radile kvalitetne predstave, sa dobrim tekstovima i profesionalnim rediteljima i to mi je dalo dobru osnovu za sve što sam kasnije stvarala. Preseljavam se u Novi Sad 2002. godine, ali i dalje igram za amatersko pozorište Crvenke i Kule, gde upoznajem Tibora Vajdu, poznatog reditelja. To je prelomni trenutak za moj umetnički put, jer mi on posle završene sezone i našeg zajedničkog rada u kulskoj predstavi, nudi prvi profesionalni projekat. Bila je to upravo ova monodrama “Pohvala ludosti” koja je sada već postala moja “misija”.
Koliko Vam je bilo teško da se kao amaterska glumica ostvarite i skrenete pažnju na svoj rad, kada znamo da u Srbiji ima toliko profesionalnih glumaca koji nemaju angažman u svojoj profesiji?
Moram reći da je više nego teško, gotovo i na granici nemogućeg, probijati se kao amaterska glumica u surovim uslovima umetničkog profesionalizma. Niko vas ne shvata ozbiljno, čak ni vredno najmanje pažnje. Imala sam, naravno, osećaj niže vrednosti u odnosu na profesionalne glumce, ali me je od toga “izlečio” moj reditelj Vajda, rekavši da je jedina stvarna razlika između amaterskog i profesionalnog glumca u tome što je jedan plaćen a drugi nije. To sam uvek imala na umu, kada bi mi se zatvarala vrata i kada bi izgledalo da put ne vodi nikuda. Nisam odustajala, vodim se mišlju da je “razlika između mogućeg i nemogućeg u meri rešenosti”. Ima vrhunskih glumaca među amaterima i velika je šteta što se država i za to odgovorni ljudi ne bave tim pitanjem, čak se govori o tome da će i dosadašnja minimalna sredstva biti ukinuta, i da će se amaterska društva tako namerno ugasiti. Sigurno da treba praviti selekciju po kvalitetu, rezultatima, trudu i zalaganju amatera, ali je suludo potpuno sve ukinuti. Nema lepše i blagotvornije energije, nego kada od ljudi koje vodi čist entuzijazam, dobijete bilo koji vid scenskog izraza. U današnje vreme materijalizma, jedino nas “spasava” čista nekomercijalna potreba i želja amatera da u hladnim salama provode sate i dane, bez nadoknade, da bi jednog kratkog momenta izašli na scenu i pod sjajem reflektora preneli na vas čarobnu iluziju, koja je neophodna našem duhovnom zdravlju. Takođe je velika šteta što se dobre predstave igraju samo sezonu, nekoliko puta, a onda zauvek gase. Sva ta uložena energija jednostavno ostane bez eha.
Da li postoji neka vrsta sujete među Vašim kolegama koji su profesionalni glumci, da li ste imali takva iskustva?
Ja sam slobodna umetnica, ne pripadam ni jednom pozorištu (jer je akademija uslov) i ni jednoj stranci, bez ičije “zaleđine” koračam životom i scenom. Osnovala sam udruženje scenskih umetnika “ŽELJA”, sa nekoliko odanih posvećenika umetnosti i kulturi, koji traže svoje “sunčano mesto” na sceni. Ne znam kako profesionalni glumci doživljavaju mene i ovaj projekat, mislim da i ne znaju za to, jer mi nije poznato da je neko od njih pogledao predstavu, iako se privatno poznajem sa njih nekoliko. Mislim da za sujetu nema mesta, jer su oni svakako u prednosti zbog pruženih mogućnosti, a svako može rešiti da se uhvati u koštac sa nekim izazovom i napravi novu, neobičnu priču.
Vaš neosporni talenat pokazali ste u monodrami “Pohvala ludosti” Erazma Roterdamskog, koja je svoju premijeru imala 2006. godine u Budimpešti a trenutno je na repertoaru Novosadskog pozorišta. Recite nam nešto više o tome?
Kao što sam već napomenula Vajda mi je ovaj tekst ponudio davne 2005. Iako sam nekoliko godina pre toga pročitala Erazmovu knjigu, ovog puta mi je sve izgledalo drugačije i novo. Želeo je da je postavi kao “scensko kazivanje” – svakako najteži oblik pozorišnog izraza, pošto glumac nema nikakva “pomagala”, rekvizitu, mizanscen, efekte… Stolica, ja i filozofski tekst. Srećom imala sam divan kostim, urađen po nacrtima pokojne Ane-Marije Mihajlović, naše poznate kostimografkinje. Po Vajdinim rečima, sama ideja, a odmah zatim i adaptacija teksta “Pohvale ludosti”, kao i Ana-Marijini nacrti kostima nastali su sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme njihove uspešne saradnje. Tražio je još samo glumicu, koja bi mogla da iznese sve što je zamislio. Čovek koji je sarađivao sa mnogim pozorišnim i filmskim glumicama Jugoslavije, tek posle skoro trideset godina, poverava meni ulogu Boginje ludosti, jedinog lika u ovom Erazmovom delu. Ta činjenica mi tada podiže preko potrebno samopouzdanje i nekako obavezuje da opravdam njegovo poverenje. Počinjemo saradnju, ali moram priznati da mi je bilo veoma naporno da uđem u ulogu Boginje i to još ludosti, pomišljala sam često da to neću moći, ali ako je on verovao u mene nisam imala pravo da odustanem, osim toga već sam istakla moj životni moto o meri rešenosti. Projekat je realizovan u saradnji sa Zavodom za kulturu Vojvodine i imao premijeru u Budimpešti 2006. godine, a u Novom Sadu 2007. u Pozorištu mladih. Nakon toga retko je izvođen, sa kraćim i dužim godišnjim pauzam, a razlog leži u više faktora: anonimna glumica, koja uz to sama nudi svoju predstavu, zatim, delo kod nas malo poznato, čak i upraviteljima i organizatorima u kulturnim institucijama, a naročito što im je komercijalno potpuno neinteresantno… Ono što je mene mučilo (a to se kasnije i pokazalo kao presudno i tačno), jeste to što se nisam osećala dobro u tom statičnom scenskom izrazu, koji je suprotan mom živom temperamentu, pa stoga publici nisam mogla preneti pozitivnu vibraciju, većina njih me nije mogla shvatiti, ukratko, svima nam je bilo dosadno! Godinama je “Ludost” spavala, bez reflektora i scene, ali ja nisam odustajala od nje. Nekako u sopstvenom tihovanju, često bih noću samoj sebi govorila tekst, pitala se šta bi to još Erazmo hteo, pa da njegova Boginja konačno pronese glas na najbolji način. Uverena sam bila da ce “Pohvala ludosti” dočekati svoje vreme, da se još neke stvari moraju posložiti, pa ce sve zasijati. Kada više niko oko mene nije verovao da je moguće podići nešto što niko ne traži i niko neće, ja sam se odlučila na poslednji korak.
Uspeli ste da predstavi udahnete jedan novi život uz takoreći dva reditelja?
Obratila sam se mom pre svega prijatelju, takođe amaterskom glumcu i reditelju iz Crvenke, Zoranu Raduloviću, koji godinama osvaja nagrade i kao glumac i kao reditelj. Često smo ranije bili partneri u predstavama, jako me dobro poznaje i privatno i glumački. Predložila sam mu da uradi režiju na postojeću postavku scenskog kazivanja, tako da se to pretoči u monodramu. Vajda nije bio protiv, on je izneo svoju viziju ovog dela, a sada je bio na potezu Zoran, iako po njegovim rečima nije nimalo svejedno ulaziti u rad predhodnog reditelja. Uverila sam ga da mi ništa ne kvarimo, niti menjamo, već samo obogaćujemo. Tekst i kostim su ostali isti, dodali smo rekvizite, jednostavnu scenografiju, ali maksimalno iskorišćenu, koja je i osnova kompletnog igranja, svetlosne, zvučne i vizuelne efekte, kompletan mizanscen. Predstava je oživela, moj temperament razmahao se u potpunosti i za godinu i po, otkad je obnovljena, stalno je rediteljski, a i glumački nadograđujemo. Zoran je znao šta moze iz mene da izvuče, sjajno smo se razumeli i nadopunjavali idejama. Ovo je prvi put da radimo kao reditelj i glumica, a nadam se da nije i jedini. Ponosna sam što ovu monodramu potpisuju dva reditelja, jedan je idejno postavio i adaptirao tekst, a drugi uradio briljantnu režiju. Potpuno različit senzibilitet obojice oslikava se u pečatima koje su utisnuli, u pristupu meni i samom delu, svaki u svom segmentu. Eto, ja nisam obična glumica, a i Erazmo je više nego neobičan, bila su potrebna dvojica reditelja. Osim toga, iz ove priče se vidi kako svemu treba vreme, prvo je decenijama adaptirani tekst i nactani kostim čekao glumicu, a onda je ta glumica čekala svoje kockice sreće – sve bude tek onda kada se zvede slože, a pre toga treba uraditi sve što se može i čekati. Bez strpljenja i verovanja nema ništa.
Kako publika reaguje na Vašu izvedbu, imate li neku povratnu reakciju?
Publika je evidentno prepoznala sada jednu kompletnu priču, sam tekst im je postao prijemčiviji, bliži, jasnija je poruka. Mislim da nam je svima zabavno, ja se fenomenalno osećam (kao u svojoj koži – Boginje), mnogi žele ponovo da gledaju i to mi je velika satisfakcija. Takođe, praktikujemo odmah nakon aplauza, razgovore sa publikom na otvorenoj sceni. To je “nastavak” predstave, jer se sad pitaju oni, mogu da iznesu zamerke, pohvale ili jednostavno kažu kako se osećaju, pa i da razreše možda neke nedoumice. Nekad je publika zatečena i ćutljiva, a nekad su vrlo govorljivi, u svakom slučaju ostanu na svojim mestima i kada se zavesa spusti, što je dokaz da su pod utiskom. Meni je to potvrda da sam na pravom putu sa svojom “misijom”, da što više ljudi i u gradovima i u manjim mestima, vidi i čuje Boginju ludosti. Posebno sam srećna što su ljudi iz Ujvideki Sinhaz, na čelu sa direktorom Vencelom, prepoznali značaj i kvalitet ove monodrame, ukazali nam poverenje i od decembra smo već drugi put nastupali, sada i na velikoj sceni. Ovo delo je inače edukativnog karaktera, nekada je kod nas bila obavezna lektira, pa su i srednje škole kao i fakulteti sve više zainteresovani. Ono što je fascinantno i meni i publici jeste suočenje sa činjenicom da se osobine ljudskog roda nisu promenile najmanje pet vekova, (sem tehnološkog napretka, drugog po svemu sudeći i nema) a čitav Svet je i dalje velika ludnica. Ljudske vrednosti stradaju više nego ikad, zahvaljujući samoljublju i poltronstvu koje i dalje vlada u svim slojevima društva. Čovek kao glavni akter životne komedije ostaje izgubljen u večitoj igri Ludosti i Mudrosti, ne spoznajući i ne priznajući, da je njegova sreća samo onda kada je Ludost pobednica.
Kakvi su Vaši planovi, da li je u pripremi nova predstava?
U planu mi je prvenstveno da se ovo stalno igra. Koliko mi je poznato, jedine dve profesionalne postavke “Pohvale ludosti”, radili su davno Rada Đuričin (njena adaptacija) i Stevo Žigon, tako da ova monodrama treba i zaslužuje da se igra još dugo, pogotovo što nije uslovljena starosnom granicom. Možda jednog dana budem jedna luckasta baka Boginja. O novim predstavama razmišljam, uz ovu naravno.
Svedoci smo da decenijama unazad kultura dobija minimalna sredstva iz državne kase. Kako Vi uspevate da prikupite sredstva za realizaciju predstave?
Producenti nisu zainteresovani za nas, jer prvenstveno nije komercijalna predstava. Ovo nije jeftina pučka zabava koja puni sale sa petsto i više mesta, posle kojih ljudi izlaze još siromašnijeg duha nego kada su došli, praznih srca, zabunjeni samo na kratko, lažnim smehom, ispraznim, besmislenim rečenicama kojih ionako ima previše oko nas. Svesno idemo ovom trasom kojom smo krenuli, uvereni da će ljudi polako, ali sigurno početi da se okreću pravim vrednostima i u sebi i u drugima. Mnogi koje sretnemo posle izvesnog vremena, priznaju da su danima bili pod snažnim utiskom koji ih pokreće na introspekciju, a samim tim i na pozitivnu promenu. Sve ovo me je nateralo da se pozabavim i produkcijom, pa sam savladala i taj zanat. Nije lako, novca za kulturu nema nigde, a ne funkcionišemo sa procentom od prodatih ulaznica jer smo u minusu, ali ja sam pronašla jedan način. U svakom mestu potrudim se da nađem poslovnog čoveka koji ima sluha za umetnost i dobru volju, a u mogućnosti je da svojoj varoši ili selu pokloni ovaj doživljaj, tako što otkupi naš nastup. Ulaznice su tada besplatne ili prihod od njih ostaje pozorištu tj. domu kulture, i sve je na višestruku korist. Sve to dosta sporo i teško ide, ali rešenost je čudo. Naravno, kad treba, i mi sami poklonimo izvođenje.
Šta biste istakli kao najlepše u Novom Sadu, i da li postoji nešto što Vam smeta u njemu?
Više brige o čistoći grada, zaštiti prirode, smislenija gradnja i organizovanije komunalne usluge, doprinele bi da se duša Novog Sada oporavi. Novosađanka sam malo više od decenije, iako to više nije grad u kakav sam se doselila, ipak je uspeo da sačuva neke svoje tajne kutke sa finim, nostalgičnim zvukovima, jedinstvenim naglaskom pravih Novosađana koji se ponose što su rođeni ovde, a ja im pomalo zavidim na tome. Zalazak sunca na Dunavskom keju treba doživeti.
Autor: Bojana Šević
Foto: Milan Maksić
