Poznati golman i rođeni Novosađanin Željko Brkić još od malih nogu je znao da je fudbal njegova strast. Prve fudbalske korake napravio je u novosadskom klubu Indeks, a sa 12 godina postao je član FK Vojvodina. Jedno vreme proveo je i na pozajmici u Proleteru iz Novog Sada, sa koje se vratio u sezoni 2006/07 i debitovao u Prvoj ligi Srbije. Odigrao je 117 utakmica za klub, a u poslednje dve sezone bio je prvi kapiten tima. U letnjem prelaznom roku 2011. godine, Željko Brkić potpisao je petogodišnji ugovor sa italijanskim prvoligašem Udinezeom i prosleđen je na jednogodišnju pozajmicu u FK Sijena.
I pored fudbalske karijere, ovaj golman nije zanemario školovanje. On je 2012. iskoristio pauzu u italijanskom prvenstvu kako bi došao do Novog Sada i završio studije istorije na Filozofskom fakultetu.
Danas je Brkićevo prebivalište Kaljari na Sardiniji, u čiji je klub nedavno došao kao šestomesečna pozajmica iz Udinezea. O njegovoj fudbalskoj karijeri, ali i o akademskom uspehu razgovarali smo sa ovim golmanom.
Kako se rodila tvoja ljubav prema fudbalu?
Još kao malog moj pokojni otac me je zarazio sa loptom i fudbalom. Prvi kontakt sa loptom i terenom se dogodio sa mojih pet godina kada me je tata vodio da pimpujem loptu na platou Spensa, a posle me je učio i da se bacam za njom na travi. Treninge sam nastavio na pomoćnom igralištu tada stadiona Vojvodine, posle i u Dunavskom parku i na stadionu Indeksa. Tako je izgledala svakodnevica mog ranog detinjstva. Bio sam strašno vezan za fudbal.
Danas već imaš ozbiljnu karijeru iza sebe. Kako se psihički pripremaš za utakmicu?
Obično pred utakmicu pokušavam da održim koncentraciju i ne dozvolim da mi nešto što nije bitno za meč oduzima energiju.
Igrao si za klubove iz svog grada, ali i iz strane zemlje. Koja je za tebe razlika u igranju za domaći i strani tim?
Ja sam profesionalac pod ugovorom i sa te strane nema razlike za mene. E sad, postoji desetine drugih razlika između našeg i italijanskog fudbala, ali kod mene je pristup igri i obavezama uvek isti.
Koji momenat bi izdvojio kao najbolji, a koji kao najgori u karijeri?
Bilo ih je i jednih i drugih naravno. Ne bih posebno isticao ni dobro ni loše, ali mogu vam reći da na profesionalnog sportistu najgore utiču povrede. One su te koje su me u par navrata zaustavljale, ali i one su sastavni deo karijere i ovog posla i takođe predstavljaju veliki izazov za sportistu.
Još 2011. si otišao iz rodnog grada u Italiju. Da li ti nedostaje Novi Sad?
Da, u svakom smislu sam vezan za Novi Sad i postoje mnogi aspekti koji mi nedostaju. Ništa se ne razlikujem od bilo kog drugog Novosađanina po tom pitanju. Svako hvali svoj rodni grad, ali ja to ne bih radio ovom prilikom, već bih napomenuo da kad jednog dana završim karijeru planiram da se vratim kući gde nameravam da provedem ostatak života.
Diplomirao si istoriju na Filozofskom fakultetu. Kako si uspeo da uskladiš treninge sa akademskim obavezama?
Nije bilo lako, ali nije bilo ni neke naročite patnje. Žrtvovao sam neko svoje slobodno vreme i iščitavao stranice i stranice dokle god me je držala pažnja, to jest koncentracija. Uzmite još u obzir da sam izučavao materiju koju volim, pa sam tako i ostvario napredak.
Da li planiraš da nastaviš studije?
Ne bih odbacio tu varijantu.
Koji su ti planovi za budućnost? Da li ćeš se fokusirati na fudbalsku karijeru ili ćeš razmotriti i zaposlenje u struci?
Trenutno mi je samo fudbalska karijera u planu, a o ostalom ću razmišljati kad za to dođe vreme. Ipak, nekad se u šali sa prijateljima i drugarima spomene i to kako bi izgledalo kad bih bio nastavnik ili profesor u školi.
Autor: Alisa Varga, nshronika.rs
