Zorka Baković, dugogodišnja autorka i urednica emisije “Zdravac” na Radio televiziji Vojvodina, pre tačno dve godine operisala je rak debelog creva. Poznato TV lice, posle početnog šoka, ipak nije poremetilo ovo strašno saznanje. Novinarku, koja se svakodnevno bavi zdravstvenim temama i redovno kontroliše svoj organizam, iznenadili su određeni simptomi, a kolonoskopija je pokazala da je reč o tumoru. Šarmantna plavokosa dama tešku borbu uspešno je okončala, a svojom životnom pričom sada pokušava da motiviše druge da pobede kancer.
Možete li nam reći nešto više o svojim novinarskim počecima?
Sve je to krenulo dosta neobično. Moj otac bio je novinar, penzionisan je kao glavni i odgovorni urednik lista “Zrenjanin” i nije bio za to da krenem njegovim putem. Završila sam prehrambenu tehnologiji. Ipak, kada je video prvi konkurs za novinara na jednoj privatnoj televiziji u Zrenjaninu 1998. godine, on mi je rekao da se prijavim, i ubrzo sam se tada tamo zaposlila kao urednik vesti. I za audiciju na TVNS 2000. godine, on mi je rekao. Od tada sam u medijima, u raznim pojavnim oblicima. Godine 2005. bila sam PR Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, šest leta kasnije PR pokrajinskog Fonda za zdravstveno osiguranje. Pre toga dopisnik Press-a iz Novog Sada, dopisnik kanala YUINFO iz Banata, pisala za časopis “Evropa”… Bilo me je i ima me svugde.
Čime se danas bavite?
Autor sam dve emisije koje se emituju na Radio televiziji Vojvodine. Jedna je “Putevi nade” koja egzistira od 2008. godine. Bavi se izbeglim i prognanim licima iz ratova devedesetih i radi pod pokroviteljstvom pokrajinskog Fonda za pružanje pomoći izbeglicama. Emituje se svake subote u 7 i 30. Ona je iznedrila i moju prvu knjigu, istog imena. Druga emisija je “Zdravac”. Naslednik serijala “Bez uputa” koji sam radila uživo četiri godine. “Zdravac” traje od decembra 2013. godine i bavi se promocijom zdravlja i zdravih stilova života. Kolažnog je tipa, uglavnom sam ja “pacijent” na kojem doktori pokazuju dijagnostičke metode i emituje se svakog utorka u 15 i 30.
Na koje emisije ste naročito ponosni?
“Bez uputa” je moje “prvo dete”, emisija koja je išla iz studija, i u kojoj je dvoje doktora, uživo, odgovaralo na pitanja gledalaca. Radila sam je četiri godine, da bi je na kraju dali, ko zna kako i zašto, novinarki koja je tek stigla na TV. Autorska emisija, drugoj osobi?! Presedan, svakako. Ona je, na kraju, zbog slabe gledanosti ukinuta i meni je ponovo, sa novom upravom na televiziji, ukazana prilika da imam autorsku emisiju… “Zdravac”. Dakle, “Bez uputa” moje je prvenče.
Kako postižete sve?
Moj drugar kaže da kada bih imala dugme za odmor, ono bi bilo pokvareno. I, verovatno je u pravu. Veoma sam aktivna osoba, odnosno, moj posao i temperament su koordinisani. Navikla sam da radim više stvari odjednom, i ako bih se usudila da izdvojim jednu vrlinu, to bi bila dobra organizacija. Zbog svega trpi privatan život, ali i u njemu nema odmora! Imam sina, dve mačke, idem na časove salse, mnogo putujem… Svakako, nije dosadno.
Vi ste jedna vrlo hrabra i uvek nasmejana žena. Kada to kažem, mislim isključivo na period kada ste otkrili da bolujete od raka? Kako ste to podneli?
Da, nekada moram da se zamislim, da li sam toliko površna, ili jako dobro poznajem sebe pa sam kroz sve prošla tako, nasmejana?! Nimalo mi nije bilo smešno kada su mi rekli da imam adenokarcinom na debelom crevu. Normalno je da sam bila uplašena, čak sam i plakala. Evo, i sada se smejem kada kažem da sam ‘čak’ i plakala. Ali, tako je. Plakala sam kada bih pomislila na mogućnost da moj sin bude bez mene, jedino tada. Smrti se nikada nisam plašila. Rešila sam da ozdravim i sebe hrabrila, kada su svi oko mene bili blokirani mogućnošću da me više nema. Za mene, takva opcija nije postojala.
Kako je to saznanje uticalo na vaš posao?
Znala sam da se neću dati i da sam, ipak, stigla na vreme. Imala sam kancer u drugom stadijumu, od moguća četiri. Pregurala sam operaciju, šest meseci citostatika, a da sam sve vreme radila. Emisija je išla svake nedelje, bez prekida. To je bila moja terapija, i tada niko, osim moje ekipe, nije znao šta se sa mnom dešava. Tek kada sam završila sa terapijama, ja sam sve priznala. Krenuli su intervjui, gostovanja… I tada je, u javnosti, nastao šok.
Da li vas je bolest promenila?
Bolest je jedna od najboljih stvari koja mi se dogodila! I pored svih životnih udaraca, ja se nisam menjala, a morala sam. Ne smeš stajati kao stub o koji se obijaju vetrovi, moraš biti elastičan, savitljiv, prilagodljiv. Pošto se nisam menjala, a moj život jeste, telo je reklo: ‘Dosta’! Sada ćeš sve to, na silu. I tako je i bilo, kancer je bio poslednje upozorenje da se dozovem pameti i uvidim gde grešim. Kakav život imam… On me je naterao da se vratim u sebe i ‘kopam’, do dna, i nađem onu devojčicu koja se igrala u meni, a koju sam pokrila strahovima i problemima. Pustila sam je da se vrati, a sa njom i ja. Kancer me podsetio kakva je moja suština, da sam optimista, da volim život i da mi je osmeh trademark.
Verujete li, da se sve u životu pojavljuje sa nekim razlogom – dobrim razlogom?
Ništa se ne pojavljuje bez razloga, tako sada vidim. Ta metafizička ravan mi je sada mnogo bliskija, jer sam bila na korak od ‘one strane sveta’. Sve je po sistemu spojenih sudova. Ne možeš raditi pod pritiskom, skvrčen, i u strahu, a očekivati da te zdravlje služi?! Kako? Ja sam samohrana majka, podstanar, moji strahovi su se multiplikovali i ja sam ih, kao veverica, sakupljala u sebi. Čuvala… A trebalo je, makar, zaplakati, dati sebi oduška. Trebalo razaznati da je ono što me je povredilo tu, jer sam mu ja dopustila. Danas, učim, svakog dana. K’o prvak.
Knjiga koju pišete o svom iskustvu i borbi sa bolešću – da li je pri kraju i kad možemo da je očekujemo?
Uh, pišem ja nju, pa ona mene. Počela sam je prošle godine, postavila sam kostur, osnovu. Za njega sada lepim događaje, sastavljam nešto što će smeti da se nazove knjigom. Imam još, ali mislim da će biti gotova do kraja godine. Trebalo je da bude završena ranije, ali sam imala emotivne, porodične potrese koji su me odvojili od nje. Teško mi je kada pišem, ali i olakšavajuće. Teško, jer sve ponovo prolazim, osećam isto ono kao tada. Samo, sada plačem, dok kucam. Sada vidim šta je to bilo za mene i moje najbliže, kada imam vremenski otklon. Te moje suze danas slave život, iako imam još pet godina kontrola kod onkologa, kolonoskopija koje moram da prođem, ultrazvukova… Šta je pet godina naspram celog života, tek mrvica.
Možemo li da saznamo naziv knjige te i šta će čitaoci moći da pročitaju u njoj?
Imam naslov, ali nisam sigurna da će on i ostati. Pa, bolje nek se sve još malo kuva. Knjiga je moja priča, ispovest kako sam doprinela da dobijem kancer. Presek života koji sam vodila, moji strahovi ‘na izvol’te’. Ako samo jedna osoba u njoj prepozna sebe, i promeni svoj život, a da ne dočeka, kao ja da ga menja na silu, biću srećna. Osim priče o mom životu, čitaoci će ispratiti ceo tok lečenja, načine i vrste terapije, alternativu koju sam uzimala i promene koje sam unela u svoju ishranu. Knjiga za samopomoć. Pokušaj plavuše da nešto suvislo napiše.
Kome je namenjena?
Svima! I onima, koji, kao što sam i ja mislila, tvrde da su zdravi, i onima koji su bolovali ili se leče od kancera. Preporučujem i članovima porodice onih koji su imali susret sa kancerom, prepoznaće neke znake. Postoji izreka koja kaže da se nakon svega moraš tako promeniti, da te bolest više ne prepozna! Toga se ja držim i menjam stare, uvoštale navike. Igram se i smejem…
Kako vidite svoju karijeru u budućnosti i šta biste poručili mlađim kolegama koji tek grade ličnost u novinarskom poslu?
Ko me poznaje zna da ne podnosim reči: ne mogu i ne znam. Ako nisu iznuđene ozbiljnim uzrokom. Dakle, radiću sve dokle me ove dve vijuge služe. Novinarski posao, kao i svaki zanat, učiš dok dišeš. Kao što stolar sa svakim poslom uči nešto novo, tako i mi. Svaki naš zadatak, snimanje, škola je po sebi. Sada sam u zenitu karijere, još sve stižem, radim mnogo poslova, a da to ne ostavlja traga na zdravlje. Budućim kolegama poručujem da je novinarstvo najzaraznija ‘bolest’ koju će ikada imati! Jednom kada osete lepote profesije, nikada više od njih ‘normalna čoveka’.
Za kraj omiljeni stih…
Nešto u mom stilu, blagi cinizam i osmeh… Pesma velikog Aleksandra Puškina – ‘Kad ne treba’.
“Za talente vi ste slepi i prazan vam je sreće čun – kad ne treba vi ste lepi, a kad treba manjka um.”
Autor: Tamara Kovačević
Foto: Privatna arhiva
