U baštinu Bača nesumnjivo spada i apoteka Gebauer jedna od najstarijih u Vojvodini iz 1828. godine koja je pripadala mom dedi od devedesetih godina 19. veka. Nasledio ga je moj otac, koji je veoma proširio farmaceutsku delatnost proizvodeći i danas još poznati kućni fluid Biljna Rosa i brojne kozmetičke preparate i čajeve.
Umesto intervjua – za koji sam bio zamoljen – odlučio sam da napišem ove crtice, sada na zalasku profesionalne karijere i da to proširim sa obrisima mog rodnog gradića za koji me vežu mnoge i istinske emocije.
Zapravo se nikada nisam odvajao od Bača, posebno ne profesionalno. Radio sam ovde sa bolesnom decom uz male prekide preko pola veka! Naime, posle odlaska na kliniku u Novi Sad, dolazio sam bar jedan put nedeljno kao pedijatar.
Uzeo sam da sada napišem ove redove, jer ništa se ne može uraditi u pogledu vremena, koje neumoljivo teče.
Svestan sam da su neka iskrivljenja neizbežna, svaka naracija podrazumeva selekciju, odabir karakterističnih tačaka kojima će se akumulirati važniji događaji.
Diplomirao sam na Medicinskom fakultetu u Zagrebu, a kao došljak postao sam glavni urednik studentskog stručnog časopisa pod nazivom Medicinar, neuobičajeneo za tamošnje prilike, što mi je vremenom otvaralo vrata za odabir specijalizacije na klinikama. Međutim, iznenađujuće, odlučio sam da se vratim kao lekar u moj voljeni Bač, gde sam rođen i odrasta, gde je moja porodica i mnogo prijatelja i poznanika. Zavičaj je večan i tolike stvari te plene i intrigiraju. Bač mi se i odužio izborom za počasnog građanina.
Posle vojske i prijatnog boravka u Novom Pazaru, kao garnizonski, a prvi put samostalni lekar i navodno sam spasio život komadantu kod zapaljenja slepog creva. Valjda zato kod odlaska kući, dirljivo opraštanje, dobio sam prevoz čak sa dva vojna fijakera (ako se jedan pokvari!!) za željeznicu u Rašku.
Krenuo sam sa obimnim radom kao lekar u Baču, ubrzo smo integrisali i formirali dom zdravlja, otvorio sam vanbolničko porodilšte i posle dužeg tečaja iz pedijatrije u Beogradu otvorio sam dečiji dispanzer.
Beogradski i novosadski profesori su bili oduševljeni Bačom i njegovom istorijom, a posebno deronjskim ciganima sviračima, sviralo se u praskozorju čak roždestvo u čuvenoj krčmi “Kod babe Živane”.
Nije da nije bilo odjeka…
Bač je veoma bogat brojnim šumama i ovde su se priređivao godinama tradicinalni diplomatski lov, koji je trebalo sanitetski obezbeđivati. Uvek sam strahovao da se nešto ne dogodi. Ali srećom ni jedna nepoželjna komplikacija kod diplomata. Međutim ipak je stradao jedan doktor koga je pogodio kolega u oko lovačkom puškom i ovaj je ostao bez jednog oka. Zanimljivo da su se i dalje družili i ostali verni drugari.
Kada sam konkurisao za asistenta na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu daktilografskom greškom pisalo je da sam rođen u Beču, a školovao se u Baču, ovo me je sa smeškom pratilo godinama. Osnovnu školu sam završio u Baču, gimnaziju u Bačkoj Palanci gradiću koji je u to vreme bio grad sportista. Osobito nogometa i stonog tenisa u kojem sam našao sebe kao jedini sport koji sam upražnjava i bio sam u prvom timu kluba Bačka i kao jednan od najboljih juniora Vojvodine.
Posle postdiplomskih studija u Zagrebu i ponovljenih poziva, a nakon više odlaganja, prešao sam na Kliniku za dečije bolesti u Novom Sadu. Osnovao sam dečije hematološko-onkološku službu koja je vremenom dosegla veliki domet. Održavali smo dobre veze, susrete i sastanke sa domaćim i stranim klinikama. Dečija onkologija je bila u povoju. Velikim uspehom smatralo se izlečenje jednog deteta sa leukemijom. Posebno sam se bavio hemofilijom ( urođena bolesti krvarenja), uveo sam prvi u tadašnjoj zemlji princip kućnog lečenja hemofiličara. Ovo ja imalo veliki značaj za psihologiju hemofiličara kao novi vid terapije na velko zadovoljstvo malih hemofiličara (u meni više nema straha da ću iskrvariti!!). Bio sam niz godina predsednik Republičkog odbora za hemofiliju i kao priznati stručnjak iz ove oblasti putovao po celom svetu. Učestvovao sam u nizu i brojnim naučno-istraživačkim domaćim i stranim projektima i stručnim studijama. Posebno je značajna bila saradnja sa Univerzitetskom klinikom u Budimpešti. Kasnije sam dobio i poziv za počasnog profesora na tamošnjem fakultetu u Budimpešti, koja me kao grad očarala.
1963. godine, godine nakon zemljotresa u Skoplju dogodio se zemljotres u Slavonskom Brodu, naše porodilište radilo je punim pogonom. Svi smo se jako uplašili. Organizovano, da izbegnemo paniku, izneli smo porodilje i novorođenčad na nosilima u dvorište. Brzo se sve na opšte zadovoljstvo smirilo. Ovih dana sam saznao da je sadašnji predsednik Bača bio na onim mojim nosilima i naglašava da se to ne može zaboraviti. Zbog dugotrajnih komplikacija za izbor asistenta na pedijatriji u Novom Sadu, mada sam već godinama imao magistraturu i doktorat nauka, revoltiran prijavio sam habilitaciju na Medicinskom fakultetu u Rijeci. Postao sam naslovni docent sa obavezom povremenih predavanja. Nedugo zatim izabran sam za docenta u Novom Sadu, posle za profesora i kasnije za šefa Katedre za pedijatriju fakulteta, te člana Akademije medicinskih nauka SLD.
Posle penzionisanja 2002. godine počeo sam sa organizovanim edukativnim seminarima za lekare iz regiona. Pored mojih predavanja redovno su dolazili i eminetni nastavnici iz Beograda i Novog Sada. Održavao sam dobre veze sa obe beogradske klinike i imao dobre prijatelje. Prilikom promocije jedne od mojih knjiga pozvao sam veliko društvo u Bač na srneći paprikaš, budući da sam na tomboli dobio pravo da ulovim srndaća kojih ima dosta u Bačkim šumama. Kako ja nisam lovac, mnogi su se otimali za pravo ulova. Došao je iznad očekivanja veliki broj uzvanika u Bač, uživali u izvrsnom paprikašu i provodu sa sviračima. Niko nije primetio (čak ni ja nisam znao) da se radilo o junetini, budući da nisu uspeli da ulove divljač. Ali sa majstorstvom i dobrim začinima niko ništa nije primetio. I dan danas u Beogradu se sa oduševljenjem sećaju ovog odličnog junećeg paprikaša.
Nezaboravni su bili i tradicionalni pedijatrijski susreti – letnja škola u Crnoj Gori, izvanredena kombinacija edukacije i provoda.
1991. godine bio sam imenovan od Ministarstva za prinudnog direktora dečije klinike u Prištini. Vladalo je nezadovoljstvo i podele, ponekad su se dešavale i groteskne situacije. Nastojao sam da se što više podigne stručni rad, a najbolje je funkcionisala nastava. Najveće zadovoljstvo i satisfakcija mi je bilo da su me posle nepuna dva meseca svi molili da još ostanem.
Bilo je i drugačijih događaja kao na primer prilikom vođenje Spomen bolnice u Foči. Bio je to izazovan i iscrpljujući rad ali zapamtio sam onu bosansku izreku: “Dobra pita se pravi od sospstvenog brašna”. Jednom prilikom u šetnji pored Drine, sreo sam čoveka na konju, žena pešači pored njega. Rekao mi je da vodi ženu u bolnicu, jer je mnogo bolesna.
Bač može da bude ponosan na svoju hiljadugodišnju istoriju i tradiciju. Ovaj istorijski gradić predstavlja i danas izazov za poznavanje brojnih građevina, povelja, rukopisa i rasprava koje su u i o njemu zabeležene ali ne i dovoljno proučene.
Namera mi je da u ove moje biografske crte uključim i obrise drevnog grada Bača. Nije baš opšte poznato i rasprostranjeno da je Bač, nekada drevni grad dao ime celoj regiji- Bačka, ovoj plodnoj ravnici između Dunava i Tise.
Od obeležja drevnog Bača nesumnjivo na prvom mestu je Bačka tvrđava, najinteresaniji deo današnjeg Bača. Izvanredan srednjovekovni spomenik iz četrnostog veka (1338-1342 god) neubičajeno izrađen iz opeke sa odbrambenim kulama povezanim bedemom i opkoljenim rekom Mostongom. Donžon kula i rezidencijalna palata su nezaobilazna mesta poseta dečijih igara.
Drugo značajno obeležje Bača predstavlja templarsko-franjevački samostan iz devetnostog veka koji je po dimenzijama i stilu u samom vrhu romanske arhitekture. Kada je uz nemalo našeg truda utvrđeno da je u vreme krstaških ratova osnovana bolnica (1234. godine) u Baču, nesumnjivo prva i najstarija u ovom delu Panonske nizije i sigurno najstrarija na tlu Vojvodine. Osnovana pre svega za karitativne namene – za bolesne i siromašne prema dopisu ili kako piše u pismu Pape Grgura iz 1234. godine, a kako je navedeno na spomen ploči na ulazu u samostan – za siromašne i bolesne.
Tursko kupatilo Amam predstavlja jedinu očuvanu građevinu islamske kulture u Vojvodini. Letos na simpozijumu “Vekovi Bača” izneo sam svoju misao i opsesiju da bi vredelo bušiti dovoljno duboko ispod prostora kupatila i verovatno bi se dobila topla voda i većina diskutanata je prihvatila moju ideju.
Manastir Bođani je prema zapisima sagradio u petnestom veku trgovac Bogdan, otuda naslov, zahvalan što je izlečio oči na tamošnjem izvoru. Postoji izvanredan životoipis i ikone. Jedna čuvena ikona Bogorodice trebala je biti poklonjena Caru Selasiju, ali srećom se u zadnji čas odustalo – znam samo da smo to proslavili sa Igumanom Lukijanom, današnjim Episkopom u Dalju, sa kojim smo proveli mnogo lepih časova druženja i večerinki u manastiru.
Nedaleko od manastira, nalazi se i jezero Provala, omiljeno kupalište Bača i okoline, gde sam dolazio kao malo dete i nisam prestao do današnjih dana.
U baštinu Bača nesumnjivo spada i apoteka Gebauer jedna od najstarijih ako ne i najstarija u Vojvodini iz 1828 godine koja je pripadala mom dedi od devedesetih godina predprošlog veka. Nasledio ga je moj otac, koji je veoma proširio farmaceutsku delatnost proizvodeći i danas još poznati kućni fluid Biljna Rosa i brojne kozmetičke preparate i čajeve. Postoji i spomen ploča sa ulaznim portalom stepeništem i izlogom na sačuvanoj kući u centru Bača. U apoteci je kao treća generacija radila i moja sestra, a četvrtu predastavljaju njen sin i kao najmlađi predstavnik moja kći Sabina. Znači četiri generacije porodice Gebauer. Starija kćerka je dečiji neurolog a supruga pedijatar.
Bač je ponosan na svoju hiljadugodišnju istoriju i tradicuju. Ovaj istorijski gradić predstavlja i danas izazov za proučavanje građevina, povelja i rukopisa koje su u njemi i o njemu zabeležene, objavljene ali ne i dovoljno proučene. I ove crtice bi bile moj određeni doprinos u ovim nastojanjima.
Autor: Dr Ervin Gebauer
