Novi Sad, centar koncertnog sveta, sinoć beše blagodareć, svetskoj a našoj pijanističkoj vedeti, Kemalu Gekiću i njegovom bravurozno izvedenom klavirskom resitalu koji je programski bio ukomponovan delima, iz omiljene mu Bahove zbirke „Dobro temperovani klavir“ i zbirke Listovih „Transcendentalnih etida“.
U organizaciji Muzičke omladine Novog Sada, predvođene agilnim i posvećenim, joj sekretarom, Milanom Radulovićem, Novosađani, ljubitelji i štovaoci klasične muzike, bili su u jedinstvenoj prilici (budući da u drugim gradovima Srbije neće u okviru ove koncertne sezone nastupati) da prisustvuju vrhunskom happening-u za uho i oko, koje je priredio uz pregršt invencija, ideja, emocija, svojim nastupom, stavom i koncertriranjem, Kemal Gekić.
Otpočevši karijeru kao vunderkind novosadske Akademije umetnosti, bivajući njenim profesorom, već u 20-tim godinama, Gekić čiji su nastupi na takmičenjima diljem sveta još u mladim godinicama mu, izazivali kontroverze zbog hrabrosti, ekspresivnosti i inventivnosti u pijanističkom nastupu, istovremeno praćenim tehnički perfektno savladanim „alatom“ – klavirom, svog „zanata“, učinili su da ovaj Splićanin, Novosađanin, pa Amerikanac biva viđen kao jedan od najvećih i najuzbudljivijih pijanista sveta.
Differentia specificca, Gekićevih izvođenja ogleda se u činjenici da njegov umetnički credo podrazumeva poznavanje svih bitnih činjenica potrebnih za rekonstrukciju originalnih ideja u delima koja svira, te moć da ih oživi pred publikom, pružajući, po rečima kritike i publike fascinantne, beskompromisne i uvek nove interpretacije, o čemu sam Gekić pripoveda:
–Sa godinama moja izvođenja postaju sve manje „reprodukcija“ naučenog, a sve više nešto što se dešava i stvara u momentu. Mislim da je za muziku važno da bude „živa“. Notni zapis je samo polazna tačka za uzlet fantazije. U svakoj prilici sviram drugačije. Takav pristup je naravno, rizičan i zahteva specijalnu mentalnu disciplinu, međutim moja publika zna da to što sluša čuje samo sada i nikada više – objasnio je jednom prilikom Gekić.
O izuzetnoj pijanističkoj karijeri i načinu, Kemala Gekića koji je pune dve decenije proveo u našoj varoši obrazujući stasavajuće generacije na Muzičkoj akademiji, govore i podaci (verovatno brojnim mariocima neangažovane muzike i poznati) o Gekićevim nastupima po čitavoj Evropi, SAD, Srednjem i Dalekom Istoku, Japanu, Rusiji, Jugoistočnom Pacifiku, Egiptu, Južnoj Americi; tušta i tma nagrada, međ kojima izdvajamo „Rosetu“, nagradu muzičkog vodiča „Penguin“ za kompakt disk objavljen za prestižnu diskografsku kuću „Naxos“ sa transkripcijama Rosinija -Lista, dočim se njegov tonski zapis za „JVC“ sa „Transcendentalnim etidama“, Franca Lista smatra najboljim u istoriji pijanizma. Studiozno, temeljno i dugotrajno promišljanje i izvođenje Lista, pijanist i umetnik, je objasnio rečima da „svirati klavir a ne baviti se Listom je kao biti budist, a ne baviti se Budom i njegovim učenjem. Tvorac modernog klavirskog zvuka, tehnike, repertoara, formatiranja resitala, jeste za temperament i moju ličnost, čudesna pojava“ – rekao je Gekić.
Novosađani su bili u prilici da se u ove profetske reči Gekićeve i uvere sinoć, baš onako kako to čine i građani Tokija, Majamija (gradovi u kojima radi i živi pijanist, poslednjih godina), te stanovnici Venecuele, Gvatemale, Bolivije i brojnih drugih zemalja Južne Amerike koja je poslednjih godina očarana beskompromisnošću i strašću u nastupima našeg umetnika.
Međ poklonicima i zaljubljenicima u preludiranje i Gekićevo plamteće izvođenje, koji mu bejahu aplaudirali na bis, o sinoćnoj večeri u novosadskoj Sinagogi, primetismo i: koleginicu mu, pijanistkinju Ritu Kinku; kompozitora Stevana Divjakovića; dr Srđu Dedića i dr Boru Burića; laureata Oktobarske nagrade Grada, Ismeta Atića (šarmantno „utoniranog“ u kolorističku paletu boja na kojoj bu mu i ‘Talijani pozavideli) koji je došao sa suprugom Jasminom Gradinac; arhitekte Gordanu Đilas i Vladimira Rakića; opersku pevačicu Agotu Kovač Vitkai i balerinu Sanju Ketig; Miru Ač-Milovančev i Aleksandru Dobrin iz KIC „Futog“; glumca Miljana Vojnovića; dr Ratimira Doroškog; kadgodnje rektorke Novosadskog univerziteta – dr Fuadu Stanoković i dr Radmilu Marinković Nedučin; doktorski bračni par Sečen; prvakinju opere SNP, Milicu Stojadinović; Vita Simurdića; Noru Latov i Draganu Erdelj; novinarku Jovanku Bebu Stepanović; Bogdana Đakovića; Zorana Stakića; i brojne druge varoške uglednike.
Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: Srđan Doroški
