Ne, nisu Dučićevi “Gradovi i himere”. Mada, ličilo je, makar u nazivu, na glasoviti piščev esej o gradu i izmaštanom snu o tome kako rešiti endemske probleme u sektoru kulture u njemu.
Stvarnosno, sinoć je u klubu “Fabrika” Studentskog kulturnog centra(SKC) promovisan program Hitnih mera revitalizacije kulturnog sektora Novog Sada – HIMEREKS, autora, slikara i kadgodnjeg člana Gradskog veća (u vakta Maje Gojković), Radovana Jokića, a koji je u okviru partijske organizacije podržala Socijalistička partija Srbije.
Idejna platforma “HIMEREKSA”, prema rečima njenog tvorca, Radovan Jokića ima za intenciju da objedini širu kulturnu javnost – delatnike i profesionalce u kulturi, umetnike i kultur-produkcije, nezavisnu umetničku scenu i nevladin sektor, te zaposlene u institucijama i ustanovama kulture, a sa teritorije naše varoši, sa ciljem da se spreči dalja devastacija kulturnog sistema i kroz nove organizacione, programske i prostorne kapacitete, revitalizuju izgubljeni potencijali Novog Sada:
– Konstantna marginalizacija elementarnih vrednosti jednog društva, dovela je kulturu na rub isključenja iz razvojnih društvenih tokova. Ovakva kulturna stvarnost, rezultat je voluntarizma, zloupotreba i fundamentalnog nerazumevanja kulture, kao jednog od faktora društvenog progresa. Negativnom selekcijom upravljanja kulturom,usled promenljivih političkih klima i faktora, učinjeno je da prostor kulture postane neproduktivan, nekreativan i kontinuirano ispunjen improvizacijama. Upravo s toga sam ‘Himereksom’ želeo da pokušam da ponudim model očuvanja potencijala usvojoenih vrednosti i uspešnih modela, da iniciram nove političke motivacije, prema stvaralaštvu i kulturi, što mi je SPS omogućio, iako nisam član ove partije, i uz želju da se svi delatnici i profesionalci u kulturi, dakle struka sama fuzioniše glede preispitivanja tokova i funkcija u kulturi jednog grada.
Te večeri, u “Fabrici” SKC, jedan od njegovih urednika i moderator skupa, Jovan Gvero pokušao je da problematizuje pitanja improvizacije i potrebe da se uvede red i sistem, u ovo polje društvenog delovanja, a iz rakursa stvaralačkog i umetničkog pojedinca, institucija, medija i nevladinih organizacija, pitajući se, “dokle ćemo tumarati u mraku”, kao lik iz Dragojevićevog filma, “Sveti Georgije ubija aždahu”.
Naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, autor nekolikih monografija o istoriji i modernizaciji Beograda, te nedavno izašle studije “Alternativna istorija Srbije” (sa kolegom mu, istoričarom, Čedomirom Antićem, u izdanju “Nedeljnika”), dr Predrag Marković (međ’ širim čitalaštvom poznat kao pobednik poslednje exjugoslovenske “Kviskoteke” 1989-1990 i jedan od tvoraca popularnog RTS kviza “Visoki napon”, i dakako, brat proslavljene dramaturškinje i pesnikinje, Milene Marković), ali i potpredsednik SPS, se tokom svog izlaganja, iako pokušavajući, da napravi otklon od dnevnopolitičarenja i “predizbornih aktivnosti”, odlučio za fenomenološki pristup “temi”, objašnjavajući prisutnima osnovne karakteristike u pogledu htenja i namera tzv. “levih diktatura”.
– U svojoj osnovi, leve diktature, imaju potrebu da prevaspitaju narod. Lepo nam to prikazuje i Bertolučijev antologik ‘Poslednji kineski car’, u kojem se predstavnik ‘novog doba’ svesrdno trudi da mladom caru, ulije ‘filosofiju novog doba’. Sa druge strane, naš socijalizam, onaj u ondašnjoj jugoslovenskoj državi, bio je od perioda šezdesetih godina čudesno senzitivan i senzibilisan za kulturu. Partijski kadrovici onovremeni, shvatali su da je umetnička avangarda zemlje odlična propaganda za državu koja je bila između Istoka i Zapada, i ‘dozvoljavali’ joj da se ispoljava na gotovo sve moguće načine, izuzev da vređa onomadnjeg Maršala Tita. Sva je prilika, da smo mi, današnji, daleko zaostali od svojih predaka i kadgodnjih baštinika ovih u pravom smislu te reči-slobodarskih ideja i tradicija – rekao je Marković, objašnjavajući među ostalim da bi za revitalizaciju “kultur-scene”, vrednosti i politika u Srbiji, te i Novom Sadu, možda bio najprihvatljivi tzv. nemački model u kojem autoritativna, nezavisna tela, jasno, transparentno i po rigoroznim kriterijumima preciznosti, dodeljuju sredstva poreskih obveznika u oblasti kulture.
U izuzetno uzburkanoj interakciji publike, koju su među ostalim te večeri u “Fabrici” sačinjavali i: kulturolozi i menadžeri u kulturi- Biljana Mickov i Goran Tomka; Natali Beljanski ispred umetničke asocijacije “Inbox” (Festival uličnih svirača), politikolog Danijela Halda ispred Centra za savremenu kulturu i komunikacije; Sergej Tamaš, direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Rusina, arhitekta Vladimir Rakić, ali i visoki funkcioneri gradskog i pokrajinskog odbora SPS: dr Veselin Bojat (direktor “Doma zdravlja” Novi Sad, Slobodan Cvetković (direktor “Novosadskog sajma”), te sekretar Izvršnog odbora SPS, Ivan Đoković, ponajviše se “istakao”, (kako smo i navikli od njega), vajar Živko Grozdanić Gera, kadgodnji direktor Muzeja savremene umetnosti, kojeg su “mučila” razna pitanja u debati o gorućim problemima novosadske kultur-scene i sprovođenja politika – od “fundamentalnog” da se SPS odredi da li je baštinik avangarde Maljevičke provinijencije do “životnih” – “da li SPS fale muda” da bi se upustili u himerski proces sprovođenja reformi u oblasti kulture ili ne, i sličnih živopisnosti.
Mora se priznati, da se u ovakvoj vrsti akcedentnih i vankontrolnih situacija na javnim skupovima, obično svaka diskusija na relaciji političari-slušaoci završava i proglašava skandalom, međutim, na veliko iznenađenje, potpisnice ovih redova, SPS-ovi predstavnici su se odlično snašli, i čak sa ozbiljnošću pristupili svim provokacijama i otvorenim pitanjima kojima su ih intelektualci, i to onaj najtvrdokorniji deo njih-umetnici-kreativci i delatnici u kulturi samoj, obasuli.
Ko zna, možda o koncu “Himereks” i ne bude još jedna dnevnopolitička himera naše savremenosti?!
Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: Ladislav Pele
