Eva Mozes Kor je preživela logorašica iz Aušvica. Nakon 70 godina od torture kojoj je bila izložena tokom Drugog svetskog rata, simbolično je usvojila Rajnera Hesa, ni manje ni više nego unuka ozloglašenog nacističkog komandanta Aušvica, Rudolfa Hesa.
Rajner dugo nije znao ko mu je deda, jer mu porodica nije govorila istinu. Nakon šokantnog saznanja, otvoreno je govorio o Holokaustu i nacističkim zločinima, pa su ga se najbliži odrekli. Dve neobične životne priče, isprepletane i spojene kroz opraštanje, ljubav i zajedničku misiju da se zlo više ne ponovi, rezultirale su simboličnim usvajanjem 2014. godine. Eva i Rajner su u Aušvicu potpisali zavet o zajedničkom nastupu u borbi protiv rasizma, antisemitizma i ksenofobije, a dokumentarni film o njima, “Enkel” (Unuk), snimio je novosadski novinar Aleksandar Reljić.
“Upoznao sam ih 2015. godine, čim sam čuo za njihove priče. Bavio sam se zločinima iz Drugog svetskog rata radeći prethodno film o jugoslovenskom sećanju na žrtve Aušvica i Holokausta“, kaže Reljić za “Danas”. Evina i Rajnerova priča su podjednako jake, oni su kao ličnosti donekle slični, uz jednu razliku, kojom se film i završava.
“Eva je svojim mučiteljima oprostila. Rajner svoje breme još uvek nosi, uprkos dugogodišnjoj borbi sa sobom. “Ja sam oprostila. Vreme je i da ti oprostiš svojoj porodici”, poručila je Eva svom usvojenom unuku. Film govori o zločinima, ali pre svega o praštanju“, ističe Reljić.
Desetogodišnja Eva Kor je 1944. godine iz rumunskog gradića koji je bio deo mađarske okupacione zone deportovana u Aušvic sa sestrom bliznakinjom, dve starije sestre i roditeljima. Roditelji su joj odmah ubijeni a ona je sa sestrom ušla u program Mengeleovih eksperimenata. Devojčica je gotovo godinu dana bila predmet najužasnijih ogleda. Gotovo na ivici smrti, prišao joj je Mengele, pogledao i rekao “Šteta. Tako mlada, a tako će brzo umreti”. Iako je imala svega 10 godina, zarekla se da će živeti. I preživela je.
Rajner Hes je unuk komandanta Aušvica Rudolfa Hesa. Porodica je od njega krila poreklo. Tek kada je postao tinejdžer, saznao je ko mu je deda. Nije mogao da se pomiri sa tim, kao ni sa činjenicom da su njegovi najbliži negirali Holokaust. Sa 15 godina pobegao je od kuće, noseći teret krivice na plećima. Toliko snažan da je u 39. godini doživeo srčani udar i pao u komu. Nakon toga počeo je da se bavi Holokaustom. Na čelu je organizacije koja okuplja nacističke potomke koji su se suočili sa zločinima predaka. Politički se aktivira kad god je potrebno umanjiti uticaj nacionalističkih partija a aktivan je i u kontaktima s preživelim logorašima. Sa porodicom nije u kontaktu.
Eva je, sa druge strane, čitavog života pokušavala da dođe do Mengeleovih dosijea, kako bi saznala šta su zapravo nacistički doktori radili. Takođe vodi organizaciju koja okuplja preživele logoraše, žrtve Mengeleovih eksperimenata.
“Kod Eve je fascinantno to što sa lakoćom govori o periodu svog stradanja. Njen duh je i dalje lepršav, mladalački, optimističan. Često se šali na svoj račun. Kod Rajnera se, pak, oseti ta tvrđava koju je sagradio ne bi li se odbranio od bremena nacističkog užasa. Njegovog dedu zbog brutalnosti mnogi smatraju i većim zločincem od Hitlera. Rajner je toliko aktivan u borbi protiv negiranja Holokausta i istraživanju nacističkih zločina da, ako mogu slobodno da ocenim, to ponekad deluje i sumanuto, jer danima ne spava“, priča Reljić.
Tokom svog istraživanja, Eva je stupila u kontakt s nacističkim doktorom Munhom iz Aušvica koji joj je ispričao način na koji je funkcionisala gasna komora. Do dokumenata Mengelovih istraživanja nije došla, ali je zato bivšem esesovcu, koji je priznao Holokaust, napisala pismo oprosta u znak zahvalnosti što joj je pomogao u istraživanju.
Javno je govorila o osećanju olakšanja koje je to pismo kod nje proizvelo. Pročitao ga je i Rajner, nakon čega su stupili u kontakt i razvili prijateljstvo. Rekao joj je da bi voleo da bude njen unuk, a ne unuk Rudolfa Hesa. Prijateljstvo je krajem 2014. godine zapečaćeno zavetom o simboličnom usvajanju.
“Eva je oprostila. Ali sumnjam da će Rajner ikada uspeti da oprosti. Film se zbog toga i zove “Enkel”, jer šta god da uradi u životu, on će uvek biti unuk. To je breme koje će nažalost odneti sa sobom“, zaključuje Aleksandar Reljić.
Film Enkel premijerno je prikazan u petak u Domu omladine u Beogradu, u okviru Martovskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Autor Aleksandar Reljić je film posvetio sećanju na 10.000 Jevreja iz Bačke koji su ubijeni u Aušvicu.
Izvor: Danas
Foto: Youtube/Screenshot
