Sinoć je u okviru Novosadskog književnog festivala, koji se odigrava na brodu “Zeppelin”, od maja meseca, upriličeno 15-to po redu veče “zatočenika knjige i književnosti”, kako to veli tvorac ove manifestacije, novosadski novinar i publicist, Đorđe Randelj, na kojem su prisutni bili u prilici da se upoznaju sa biografijom i bibliografijom, prevodioca, pisca i priređivača nekolikih antologija savremene latinoameričke i argentinske pripovetke, Branka Anđića.
Dugogodišnji novinar Tanjuga, a danas na mestu savetnika za štampu i medije pri misiji Evropske unije u Buenos Ajresu, Anđić i sam od “knjižestva” uobličen po osnovnoj vokaciji (doktorirao je na Katedri za Svetsku književnost) beogradskog Filološkog fakulteta, u svojoj prozi, neguje divergentnost i jasnu stilsku izdiferenciranost, što su prisutni i mogli primetiti, samo na osnovu kratkih pasaža, kojima je Anđić pretstavio svoje knjige “Playback” i “Teški metal” u izdanju zrenjaninske IK “Agore”.
Kako je istakao, dr Nenad Šaponja, Anđićev izdavač, književnik i književni kritičar, varirajući temu bezzemljaštva kao stanja duha, apatridstva kao stanja svesti, u Anđićevom literarnom opusu nemoguće je prenebregnuti njegovo ogromno čitalačko iskustvo:
“Branko iz knjige u knjigu, piše drugačiju knjigu uz visok nivo književnog izražaja, koristeći se različitim jezičkim registrima, te je s toga zbirka pripovedaka ‘Playback’ satkana od 27 nelinearnih priča koje apsorbujući tradiciju, istovremeno daju vizuru iz drugog sveta, dočim je roman ‘Teški metal’ o poslednjim ostacima lego državice kakvom je Anđić video Jugoslaviju, svojevrsna izmeđ ostalog i kritika, vojnog aparata, ali i utopije i sna, kakva je ova zemlja bila.”, rekao je međuostalim, vlasnik IK „Agora“.
“Krivac” za brojne krucijalne i kanonske naslove, uz svoju suprugu Ljiljanu Popović – Anđić, sa kojom je u koautorstvu prevodio dela potpisa na kojima su odrastale čitave generacije ljubitelja “hispanoamerikanaca” poput – Horhe Luisa Borhesa, Marija Vargasa Ljose, Gabrije Garsija Mrkesa, Hulija Kortasa, Karlosa Fuentesa, Hose Donosa, Pedra Huana Gutijeresa, Davida Bezmozgisa i brojnih drugih gromadnih pripovedača latinske Amerike, Branko je rekao da je u svom prevodilačkome poslu, često bio vođen savetom koji mu je u jednom razgovoru dao čuveni Kubanac, Giljermo Infante (“Tri tužna tigra”) “da sebi treba čitati naglas tekst koji napišeš ili prevedeš jer je strašna zabluda da su sve knjige prevodive”. Govoreći o svom četvrtvekovnom iskustvu bivstvovanja u Argentini iz komparativne vizure prema svome kadgodnjem srpskome žitku, Anđić veli:
“Živeti u Buenos Ajresu, je kao živeti u srpskom Diznilendu u najboljem smislu te reči. Jednostavno, ljudi tamo ne umiru od skromnosti kao ni ovde. Skloni su ekstremnim osećanjima i niko ne misli na sitno već živi ‘između dva projekta’, kako to Argentinci vole reći, dok bi neki pragmatičniji pripadnik nekog drugog naroda, rekao da je nezaposlen (smeh). Ta nacionalna idiosinkrazija stvara i ekstremnu kreativnost, koja se među ostalim ogleda i u činjenici da malo zemalja mogu da izostave Argentinu sa top lista autora 20 najboljih pripovedača na svetu -referirao je autor “Playback”-a.
Pored ambasadora Republike Argentine u Srbiji, Nj.E. Rikarda Fernandeza, na svojevrsnome Rande(lj)vu sa knjigom i Anđićem, te večeri prepoznasmo i: pedijatra, dr Zorana Bulatovića; dekana PMF, dr Nedu Mimicu; plastičara dr Dimitrija Pamfilova; biznismena Slavka Lukovića; Gordanu Galešev; dr Srđana Dedića; direktora Sterijinog pozorja, dr Miroslava Mikija Radonjića; književnika, prevodioca i teoretičara umetnosti, dr Zorana Đerića; prevodioce Bojanu Kovačević Petrović; angliste Ivanu i Zorana Paunovića; neonatologa dr Jugoslavu Krnjić; pi-arku Srpskog narodnog pozorišta, Jelenu Lagator; muzičkog producenta Slobodana Misailovića; grafičara, Jovana Boba; stručnjake zapadnobalkanskog renomea za podzemne kontejnere, stranačke kvote i žensku populaciju – arhitektu Vladu Rakića i ekonomistu Srđana Grujića; kardiologa dr Draganu Šaponju; vajara Mišu Cvjetičanina; opersku divu Agotu Kovač Vitkai i brojne druge znamenite Novosađane i Novosadiste.
Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: Srđa Dedić i Svetozar Đipanov
