I Valensi bi se brk osmehnuo, a recentni Štulić, ne znamo da li bi zapevao o “Proljeću 13. decembra sa Poljskom u srcu”, da je mogao videti osećanje i izraze lica prisutnih na sinoćnom otvaranju izložbe “Plakati solidarnosti 1981-1989”, u Arhivu Vojvodine.
Uz želju i intenciju da podsete novosadsku javnost na jedan od najvažnijih društvenih i radničkih pokreta evropske istorije i jedan od simbola savremene Poljske, Ambasada ove države i Color Press Group organizovali su izložbu tridesetak plakata obeleženih popularnim grafičkim rešenjima (mahom je korišćen font “Solidaryca” na radovima), a koje su autori izložbe – kustosi Narodnog centra za kulturu iz Varšave, izdvojili u pogledu umetničkog i estetičkog izraza, kao artefakte koji dočaravaju istorijski kontekst i značaj, te kulturno-umetničku vrednost vremena u kojem je nastajao potonji svenarodni pokret “Solidarnost” u periodu vanrednog stanja u Poljskoj, osamdesetih godina prošlog veka.
Reminiscentno i ne bez sete, prisećajući se tih godina, izdavač i predsednik kompanije CPG, Robert Čoban, podsetio je okupljene, da je generacija rođena ’60-tih i ’70-tih godina na prostoru eks Jugoslavije, gledala “širom otvorenih očiju” u ondanja društveno-politička gibanja u Poljskoj, slušala Džonija Štulića i “Azru” koji pevahu o “Proljeću u 13. decembru” i “Poljskoj u mom srcu”, i bivala oprljena duhom ideala “Solidarnosti”.
– Iako je kasnije bilo kontroverzi u šta se sve to izrodilo, u potonjoj Evropi, tih osamdesetih, a pogotovu 1989. godine, mi smo generacijski u tim idealima slobode javne reči i u opšte, idealima svenarodnog pokreta ‘Solidarnost’ među ljudima, prepoznavali vlastite, nadajući se da ćemo i mi, u našoj zemlji, životne i društvene postulate, postavljati na taj ‘solidarnosni’ način. Prošlo je, evo već koliko godina, i na žalost, mislim da smo u situaciji, da u današnjoj Srbiji, treba nanovo organizovati izložbe koje govore o idealima slobode javne reči – poentirao je organizator, Robert Čoban.
Otvarajući izložbu, pokrajinski sekretar za kulturu i informacije, Slaviša Grujić takođe je u reminiscentnom duhu podsetio prisutne da je početkom 1980. godine umro ondašnji predsednik države, Drug Tito, a da se krajem iste formirao Nezavisni samoupravni sindikat “Solidarnost” (na brodogradilištu u Gdanjsku, i na čijem čelu se našao potonji Nobelovac, a vođa ovog širokog antibirokratskog pokreta Leh Valensa, prim. TŽJ).
Bivajući na drugim karijernim pozicijama, Grujić je bio u prilici i da se susretne sa vođom i simbolom “solidarnosti”, Valensom, snimajući emisiju o događanjima u Poljskoj.
– Pored činjenice da sam bio u prilici zbog posla da budem posmatrač i participijent tako velikih istorijskih događanja, za mene je u sećanju ostala i činjenica, da smo snimajući ove događaje u Poljskoj, dobar deo emisije posvetili baš plakatu i ne bez razloga. Jer, Poljska je zemlja koja stoji u svetskom vrhu u pogledu pristupa baš ovom umetničkom izrazu. I, naravno, gledajući večeras izložene plakte u ‘Arhivu Vojvodine’, moram da priznam da sam ih još onomad snimao u nekim drugim ambijentima i časopisima koji su bili tada vodeći evropski i svetski magazini. Ovde izloženi plakat ‘Tačno u podne’ i danas čuvam u svom domu, doduše kao flajer koji se delio po ulicama poljskih gradova u ono vreme. Htelo se reći, plakat je tada bio moćno, jednostavno i vrlo efektno sredstvo kojim se prenosila poruka koju su Poljaci želeli da prenesu, a u kojima su se pronalazili mnogi narodi ondašnje istočne Evrope. Bila je to želja za jednom novom Evropom, novim uređenjem i društvenom jednakošću. Devedestih godina prošlog veka, i u nas je plakat bio moćno sredstvo komunikacije u javnom diskursu. Na žalost, danas je situacija takva da nema više ni plakata, ali ima riality show Srbije. I fakat fali nešto. Nije sada poenta priče o poziciji ili opoziciji Srbije već o našim životima i kvalitetu u njima. Voleo bih da vidim ponovo plakate po ulicama Novog Sada, po ulicama Srbije, ne zato da bi nas zabavili, već da bi nas na nešto pokrenuli – zaključio je vojvođanski ministar kulture.
Ataše za kulturu Ambasade Poljske, Joana Budišin je pozdravljajući prisutne istakla da su posetioci izložbe u prilici da pogledaju kako su se odvijale društvene, političke i kulturne promene u njenoj zemlji, putem plakatskog medija.
Uz kratki film o revolucinarnim poljskim danima autora kustosa “Muzeja solidarnosti” (koji je ovogodišnji laureat nagrade Evropske komisije za kulturu, za najbolji EU muzej), te epizodu humorističkog serijala “Državnog posla” koji je parodirao upravo temu “poljskih prilika iz onih vremena”, izložba “Plakati solidarnosti 1981-1989” je otvorena.
Međ’ brojnim “idealistima svih naših poljskih proljeća” velog nam mista, prepoznasmo i: doajene fotografije i fotoreporterskog zanata – Dragutina Savića, Nikolu Stojanovića, Vladu Mučibabića; sekretara Muzičke omladine Novog Sada, Milana Radulovića; upravnice Galerije Matice srpske i Spomen zbirke Pavla Beljanskog – Tijanu Palkovljević Bugarski i Jasnu Jovanov; direktora Arhiva Vojvodine – Branimira Andrića; direktora “Sterijinog pozorja” – Miroslava Mikija Radonjića; novinare Jasnu Budimirović i Vladimira Todorovića; profesorku novosadske Akademije umetnosti – Agotu Kučera- Vitkai; privrednike Dragomira Vučkova, Željka Živka i Dragana Vučenovića; u levičarskim divanima beše i direktor Doma zdravlja “Novi Sad” i visoki funkcioner Pokrajinskog odbora SPS, dr Veselin Bojat; našli su se tu i Olivera i Aleksa Balašević; glodurka “Lepote i zdravlja”, Lidija Ćulibrk; istoričarke umetnosti Jelena Banjac i Jasmina Jakšić; neverovatno, ali istinito, pi-ar Radio difuzne ustanove Vojvodine, Aleksandar Timofejev; Dobrila Martinov, šef Kabineta pokrajinskog premijera, Aleksandra Kolar; glumica Sanja Mikitišin; pop pevačica Tanja Banjanin; Gordana Galešev, trojac iz “Državnog posla” i brojni drugi….
Autor: Teodora Ž. Janković
Foto: Color Media Communications
