Preseljenje Festivala uličnih svirača iz centra Novog Sada u Podgrađe Petrovaradinske tvrđave u svom 16. izdanju uspešno je okončano nakon trodnevne fešte proteklog vikenda, koja je potpuno opravdala višegodišnju ljubav i poverenje Novosađana.
Preko 40 hiljada posetilaca kružilo je tri dana Festivala ulicama romantičnog Gradića ispod petrovaradinskih zidina, ne skidajući osmehe sa lica, uživajući u bogatom i raznovrsnom umetničkom programu, svesni da je grad dobio novu sredinu za urbana dešavanja.
Četrnaest punktova duž Beogradske, Štrosmajerove i Ulice Lisinskog, na platou ispod Pijanog sata, kod Beogradske kapije i iza nje, na Vojnom igralištu i kod Barutane “Josif” gotovo da su bili tesni da prime sve zainteresovane, željne prave nekomercijalne umetničke ponude, pa još i prilagođene stilu izvođenja na ulici i pristupačne svima, bez ograničenja.
A bilo je i šta da se vidi, poput prave ekskluzive – nastup Jenoa Listeša, koji je opravdao reputaciju najboljeg svetskog cimbaloniste, uz neverovatan duet sa vojvođanskim gitarskim virtuozom Đusijem Kovačem, sa kojim se susreo i zasvirao prvi put u životu, ali toliko bravurozno da su ovacije srećnika koji su tome prisustvovali odjekivale do neba.
Prave zvezde Festivala bili su Njujorkeri iz sastava “Moon Hooch”, koji su kroz dva dana boravka i sviranja u Podgrađu stekli brojne poštovaoce svoje zapaljive “pećinske” muzike. Dva saksofona i bubanj zaista mogu da budu zabavni i da vas teraju na igru od dva časa i više, pa čak i na pevanje mada bend svira samo instrumentale. Na kraju su i sami muzičari ostali zatečeni pred saznanjem da publika u Novom Sadu poznaje njihov repertoar, mada su doputovali direktno sa svog uobičajenog radnog mesta – iz podzemne železnice u Bruklinu.
Sa njima u korak išle su i druge muzičke atrakcije ove smotre, poput “španske inkvizicije” diđeriduiste Senjor Markuzena iz Barselone, Humanog džuboksa iz Svonsija, neodoljivih italijanskih šarmera Frateli Mareli iz Bolonje, vinkovačkog bluzera Harp Eplosion, beogradske andergraund atrakcije Ti, ili lokalnih zvezda Frame Orchestra i Plastic Trees ili jednog od najvećih otkrovenja Festivala – “Deep Steady”.
Ništa manje atraktivni, naprotiv, bili su i ostali, nemuzički programi. Za pozorišni prostor iza Beogradske kapije konstantno se tražila “karta više” mada su svi programi na Festivalu, pa i na tom mestu, bili besplatni. Ipak, gledati predstave savremenog pozorišta, cirkusa, performansa ili plesa, pa još i uz vatrene rekvizite, na proplanku podno zidina pod vedrim nebom prijatne letnje večeri – može da bude zaista veliko zadovoljstvo.
Pozorište “Promena”, trupa “Ludifiko”, umetnički duo “Vulkai” iz Budimpešte i drugi učesnici ovog “stejdža” bili su na visini zadatka. Jednako privlačne bile su i filmske projekcije u otvorenom bioskopu prijateljskog gostujućeg festivala “Cinema City”, uz probran repertoar domaćih filmskih stvaralaca, dobrim delom posvećenih upravo – muzici.
Društveni aktivizam Festivala ove godine je, pod sloganom “Budimo Gradić” bio usmeren ka nastojanju da se ova lepa, ali pomalo zapuštena i oronula, ili barem nedovoljno iskorišćena gradska četvrt oživi, revitalizuje i pretvori u atraktivan prostor za život, rad i turističke potencijale. Teorija da događaji i ljudi čine pojedine prostore privlačnim pokazala se u potpunosti tačna, jer je uz malo fizičke dekoracije, dobre volje i lepe umetnosti prikazane na Festivalu, Podgrađe zaista oživelo, privuklo i zadržalo velik broj posetilaca sa osmesima na licima, pa se tako i samo na neki način smešilo svom novom, lepšem, atraktivnijem probuđenom licu. Neka tako ostane i u narednih godinu dana, do sledećeg, 17. izdanja Festivala uličnih svirača, na istom mestu.
Autor: NsHronika
Foto: Festival uličnih svirača
