Aleksandra Rokvić, student Kulturolškog fakulteta, u želji da se bavi internacionalizacijom obrazovanja i mobilnošću za koju kako kaže u Srbiji ne postoje odgovarajuće institucije koje bi je obrazovale i pripremile, odlazi u Grac 2014. godine koji joj nije bio stran pošto je imala prilike da ga dobro upozna prilikom omladinskih razmena. U intervju nam je otkrila njene životne ciljeve, šta joj najviše nedostaje iz njenog grada i kako su se tamo divno stopile kulturološke razlike u cilju što efikasnijeg funkcionisanja.
Kad si otišla u Austriju i čime se baviš?
U Austriju sam došla u septembru prošle godine. Ovde sam student na masteru a kada se ukaže prilika, bavim se različitim studentskim poslovima.
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
Teško mi je da odgovorim na to pitanje, jer u vezi sa ovim gradom volim bukvalno sve. Moguće je da ga iz tolike ljubavi malo i romantizujem, no meni su ovde svaka zgrada, svaki žbun i svaki čovek na ulici prelepi. Možda bih ipak izdvojila multikulturalnost i činjenicu da ima jednako stranaca, ljudi iz bukvalno svih krajeva sveta, koliko i Austrijanaca, i da je to svima apsolutno normalno.
Sa kim se družiš u gradu?
Kao što sam na početku spomenula, bila sam ovde na razmeni, tako da se još uvek družim prevashodno sa istim ljudima sa kojima sam se družila i tada, jer smo ostali u kontaktu. Pošto sam još uvek student, uživam u onome što se naziva “studentski život” tako da vrlo lako i brzo upoznajem nove ljude. Ako bih morala da generalizujem, rekla bih da dok su mi najbliskije drugarice Hrvatica i Bosanka, nekako sam slučajno upala u Latino društvo, i iako ne govorim ni reč Španskog, najčešće sam okružena Meksikancima i Špancima!
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Definitivno mi najviše nedostaje ESN – volonterska organizacija u koju sam mnogo uložila i preko koje sam stekla neponovljiva prijateljstva. Na sreću, tu je internet koji mi omogućava da se još uvek osećam kao deo ekipe jer se svakodnevno čujemo. Pored toga, moram da priznam da sam i sama iznenađena koliko mi nekad nedostaje majka, jer nisam ni bila svesna koliko se na nju oslanjam. Još uvek mi je instinkt da se njoj obratim kad nešto pogrešim i iako je daleko, imam osećaj da će ona sve nekako da popravi kad stvari krenu naopako!
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Austrija je blizu, tako da nisam opterećena planiranjem povrataka kući jer faktički mogu da sednem na autobus kad god hoću. No, za sada se ravnam po raspustima na fakultetu.
Da li je osnovni motiv za odlazak bio posao, novac, dalje usavršavanje ili želja za upoznavanjem novih kultura i ljudi?
Motiva je bilo mnogo, ali recimo da je osnovni motiv za selidbu bila činjenica da u Srbiji ne mogu da imam karijeru svojih snova, niti postoje institucije koje bi me za nju obrazovale i pripremile. Sa druge strane, u Gracu sam već živela ranije u sklopu studentske razmene, tako da sam pre konačne selidbe već dobro poznavala i grad i ljude, te sama selidba nije delovala kao toliko velik niti zastrašujuć korak.
Autor: Nataša Polarecki
