Mladalački bunt ali i polet, pomalo bezizlazna situacija ali i potraga za sobom i perspektivom, podstakli su dvadesetdvogodišnju Anu Bokšić da hrabro krene put Švajcarske, i tamo, u dolini čuvenih Alpa pokuša da pronađe smisao, šansu, i temelj svoje budućnosti. Šta je to što joj se dopada u novoj sredini, a kom segmentu društvenog i političkog ustrojstva je uputila kritiku, kako izgleda jedan njeg prosečan radni dan, zašto je odlučila da ode, i šta je to što joj najviše nedostaje u Novom Sadu, saznajte u redovima koji slede:
Kada si otišla iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
Iz Srbije sam otišla pre nešto manje od dve godine, a razlozi su uglavnom bili finansijske prirode, mada ne mogu da izostavim i želju za daljim školovanjem. U suštini presudna je bila težnja ka sigurnijem životu i potreba da pokušam da ostvarim neke svoje lične ciljeve.
Čime se baviš i da li ti je život u novoj zemlji doneo satisfakciju i potvrdu da si postupila ispravno kada si odlučila da odeš?
Kako ovde još uvek nisam zvanično zaposlena, odnosno, kako oni to vole da kažu, i dalje sam “crna ovca” sistema, bavim se ugostiteljstvom, ali to smatram samo svojim početkom, odskočnom daskom i prvim korakom ka ostvarenju svojih želja i planova. Da li sam postupila ispravno, još uvek ne mogu sa sigurnošću da kažem, s obzirom na moj trenutni status, ali svakako da sam dobila potvrdu da je ovo država u kojoj definitivno želim da ostanem, i ka tome ću i dalje da težim.
Da li Švajcarska nudi strancima mogućnost pristupačnog školovanja, i daljeg profesionalnog usavršavanja?
Kada je reč o školovanju, kao i o brojnim drugim stvarima, sve zavisi od kantona do kantona. Ono na šta sam ja uglavnom nailazila, i na osnovu čega sam izvodila svoje zaključke, jeste činjenica da je Švajcarska veoma nacionalistički nastrojena, i da je sistemski uređena tako da joj je prioritet da školuje svoje državljane. Olakšice za strance, koje pružaju neke druge države, zapravo i ne postoje, a nije mi poznato ni da je uključena u programe razmene studenata. Kada je o cenama školovanja reč, cifre su zaista basnoslovne.
Koliko te je odlazak promenio?
Ne mogu reći da me je suštinski promenio, ali svakako jeste dosta. Ubrzao je moje odrastanje, i naučio me je da jasno definišem i određujem prioritete.
Šta ti se najviše dopada u novoj sredini?
Ono što je nekako potpuno čudno, nekada ne mogu da odredim da li sam nekim stvarima oduševljena ili me pak zgražavaju. Dopada mi se priroda, jednostavnost, liberalnost, organizovanost… u suštini različitost od svega meni do sad poznatog. A sa druge strane, tu je ta njihova gotovo opipljiva nacionalistička nastrojenost i manjak saosećajnosti koji ponekad stvaraju utisak da te kao stranca, zbog naglaska na primer, osuđuju, i čine da se osećaš kao da nisi dobrodošao, bar ne na duge staze. Dopada mi se što su patriote, u onom izvornom smislu, ali njihov patriotizam se neretko graniči za nacionalizmom.
Kako izgleda jedan tvoj radni dan i kako provodiš slobodno vreme?
Moj radni dan nije nešto na čemu bi mi čovek pozavideo. Radim od 15h do 00h, pre posla imam običaj da pozavršavam klasične kućne poslove, i da ponekad, kad uhvatim malo vremena, odem na kafu sa prijateljima. Nakon mog radnog vremena i nemam mnogo opcija budući da u to vreme ovde već sve spava. Slobodno vreme volim maksimalno da iskoristim na upoznavanje zemlje i okolnih mesta, pa tako umem nekada da sednem u voz i odem negde gde još nisam bila, ili da sa drustvom posetim neki od vidikovaca ili parkova, jer priroda je ovde zaista očaravajuća.
Kako je izgledao proces prilagođavanja i šta ti je najteže palo?
Sve mi se čini da taj proces još uvek nije završen. Najteže mi je svakako palo to što sam ovde došla bez ikakvog predznanja i poznavanja jezika, kao i odvojenost od porodice, prijatelja i svega poznatog. A s obzirom na to da je i sam način ishrane i života ovde znatno drugačiji od onog koji sam poznavala, trebalo je dosta vremena da prođe dok nisam prigrlila taj tempo i rutine.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi ovde poznajemo?
Mnogo je drugačiji, mentalitet, navike i prioriteti ljudi su potpuno različiti od onog što je nama blisko i poznato, pa je samim tim i ovdašnji život drugačiji. Ovde ne postoji neisplanirano vreme i spontanost. Ljudi deluju hladno, a opet ti se neće desiti da ti se komšija u zgradi ne javi. Čak i kada misliš da si shvatio ovaj mentalitet, uvek se nađe nešto što će te iznenaditi, na prijatan ili manje prijatan način.
Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?
Hvata me često, ali mislim da je to ipak samo do mene i do toga što se ovde još uvek ne osećam kao na svom. U borbi mi pomaže porukanje sa prijateljima, svakodnevno skajpovanje sa sestrom, a ponekad čak znam i da slušam Balaševića čitav dan.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?
Može se reći da relativno često dolazim kući, tačnije na svaka tri meseca. A nedostaje mi da kupim kokice tamo kod Dunavskog, pa da krenem kroz park peške do keja ili pak preko mosta do Đave. Nedostaje mi buka Detelinare. Nedostaje mi da izađem u bilo koje doba dana i da ipak sretnem nekog na ulici. Fale mi i izlasci, indeks posle izlaska, nalaženje kod Miletića ili SNP-a, tamburaši…
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
