Andrea Boršoš je završila smer za ljudske resurse na Fakultetu tehničkih nauka. U želji da napreduje i radi posao za koji se školovala, ona je svoju sreću našla u Mađarskoj, gde danas radi posao koji voli. ‘Mogu reći da je inostranstvo sinonim za sigurnu šansu za pronalaženje skrivenog i željenog “blaga”. Moja potraga je počela u ne tako dalekom inostranstvu. Put pod noge, pa za Budimpeštu!’, kaže Andrea.
Kada si otišla i čime se trenutno baviš?
U decembru 2015. će biti dve godine od kako radim i živim u Budimpešti. Za nepoverovati da ima već toliko. Kada sam kretala, velika knedla mi je stajala u grlu – kako dalje, da li ću se snaći, jer ipak išla sam u nepoznato. Sve ostavljaš iza sebe i treba sve da izgradiš iz početka, bile su moje misli. Zaposlila sam se u švajcarskoj kompaniji, koja se bavi regrutacijom i selekcijom kadrova širom Evrope. Rad sa ljudima me u potpunosti ispunjava. Sviđa mi se jer svaki dan naučis nešto novo, a imam i mogućnost da napredujem.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Srbije?
Kao prvo napredak u karijeri u pravcu Human resources-a bio je glavni motiv mog odlaska iz Srbije. Ova profesija je po meni veoma zanimljiva, jer ti pruža mogućnost stalnog usavršavanja, a koju nisam imala prilike da radim kod kuće. Mnoge kockice se nisu poklopile kada sam radila u Novom Sadu, a sebe sam videla u toj oblasti. I eto me u oblasti ljudskih resursa! Druga stvar je bila znatiželja, kako je tamo negde napolju i uploviti u nepoznate vode koje su konkretnije za razliku u našoj zemlji, gde možeš da pronađeš posao u struci i za koji si se školovao. Moram istaći da je znanje jezika velika prednost kada želiš da radiš u drugoj zemlji, a ja sam sticajem okolnosti mađarski već govorila što mi je olakšalo da se uklopim u kolektiv, i smatram da bi mi bez toga bilo mnogo teže.
Po čemu je poseban grad u kojem živiš?
Budimpešta je grad koji je veoma živ i uvek pun događaja, svakom pruža mogućnost da pronađe svoje mesto. Mene je prihvatio baš ovakvu kakva jesam i ja sam svoje mesto pod suncem sa dosta truda pronašla. Pored posla koji me ispunjava, kolege su mi odlične i bez njih ovo sve ne bi bilo tako ružičasto, a pored svega toga pronašla sam aktivnost, ples koji me ispunjava u potpunosti. Reč je o kombinacija Tanga i Flamenka. Ovde imamo i naše malo more, koje je tu na dohvat ruke i za vikend brzo mogu da skoknem po dozu uživancije I relaksacije! Mogućnosti su ovde beskrajne, zato mi se i sviđa ovaj grad.
Sa kim se najviše družiš u novom gradu?
Sa ljudima koji u Budimpešti žive i rade duže od mene, a ostatak dragocene ekipe prijatelja sam stekla tokom boravka u ovom gradu. Neverovatno je da i u ovako velikom gradu, slični ljudi se vrlo lako pronađu i za divno čudo ostaju. Pored prijatelja, družim se i sa kolegama sa posla koji su mi bili veliki oslonac od samog početka, sa kojima i dan danas imam izuzetan odnos poštovanja, na njih uvek mogu da se oslonim jer su spremni da mi pomognu, zahvaljući njima osećam se kao da pripadam ovom gradu.
Da li često dolaziš u Srbiju?
Trudim se da što češće posećujem porodicu, ako mogu bar jednom mesečno.
Šta ti iz Novog Sada najviše nedostaje?
Nedostaje mi moja porodica i nekolicina dragih ljudi koja je ostala u Novom Sadu. Neodstaju mi tamburaši i taj neopisi duh Vojvodine – koji znaju samo oni koji su tu živeli i žive. Nedostaje mi veliki deo onog mog što je ostalo – od uspomena preko sitnih svari koje je čovek gradio tokom određenog niza godina. Ali sve to ipak donekle nosoš u srcu, gdegod bio i radio.
Vraćaš li se uskoro u Srbiju?
Ne, u skorijoj budućnosti zato što sam našla posao koji sam želela da radim. Ako bi mi se ukazala šansa da radim ovaj isti posao u Novom Sadu, onda bih se možda vratil, a opet sa druge strane nikad ne znaš šta ti donosi novi dan.
Autor: Ljiljana Kozarev
