Američki san i želja za boljim životnim uslovima u inostranstvu su česte stavke na listi prioriteta mladih ljudi u Srbiji i na različitim tipovima anketnih upitnika. Međutim, mali procenat omladinaca uspe da ostvari svoje inostrane ciljeve zahvaljujući svom radu i talentu, a među njima je novosadska odbojkašica Danica Krstonošić, koja je ostvarila svoj američki san dobivši sportsku stipendiju. Danica je bila na širem spisku igračica za Juniorsku reprezentaciju Srbije u odbojci, a danas studira na Arizona State Univerzitetu, igra u Pac 12 ligi, koja je najjača liga u Americi pored Big10 lige. Poslednje dve sezone u Srbiji igrala je u Kleku gde se prošle godine plasirala u nacionalnu super ligu. Za naš portal govori o uslovima studiranja, profesionalnog bavljenja sportom i prilagođavanju u Americi.
Kada si počela da se baviš odbojkom ?
– Prvi put sam počela da treniram u petom razredu osnovne škole, odnosno, pre devet godina. Moje ozbiljnije bavljenje odbojkom počelo je pre četiri godine, kada sam bila drugi razred srednje škole.
Kako su izgledali tvoji počeci bavljenja odbojkom ?
– Moji počeci bavljenja odbojkom sastojali su se od četiri treninga nedeljno i igranja utakmica tokom vikenda. Ništa ozbiljno, što se treniranja tiče , ali to je bio samo početak.
Ko je prvi prepoznao tvoj sportski duh ?
– Moji treneri, naravno. Siniša Reljić je bio moj prvi trener i sa njim sam prvi put počela da pričam o ozbiljnijim bavljenjem odbojkom.
Zbog čega si odlučila da se baviš timskim sportom poput odbojke, a ne nekim individualnim sportom ?
– Na početku odbojka je bila moj izbor jer su sve moje najbolje drugarice počele da treniraju, ali čim sam počela da treniram, znala sam da je to to. Posle nisam razmišljala ni o jednom drugom sportu.
Kao igračica, koja je bila na širem spisku za juniorsku reprezentaciju Srbije u odbojci, osvojila si sportsku stipendiju za studiranje na prestižnom američkom Univerzitetu u Arizoni nakon završene Jovine gimnazije u Novom Sadu prošle godine. U kojoj meri je teško osvojiti sportsku stipendiju za Ameriku ?
– Sve zavisi kolike su ambicije ljudi koji žele da dođu u Ameriku. Ja sam bila zadovoljna svojim životom kod kuće ali sam znala da neću moći da igram odbojku na nivou na kom želim kad upišem fakultet, a fakultet nikad nije bio pod znakom pitanja. Kad sam se odlučila za studiranje u Americi, rekla sam da ću ili upisati fakultet koji igra u Pac12-u (to je liga u Americi u kojoj sada igram) ili ću upisati Ivy League koledž. Ništa drugo nije dolazilo u obzir za mene. Generalno, mislim da uz dobru pripremu nije teško pronaći stipendiju u Americi, ali pronaći savršeno mesto je malo teže.
Šta je bilo najvažnije prilikom konkurisanja za američku sportsku stipendiju budući da je san skoro svakog mladog srpskog sportiste da dobije američku sportsku stipendiju i zaigra za neki univerzitetski tim u Sjedinjenim Američkim Državama ?
– Jako je bitno sastaviti dobar video i znati kako da komuniciraš sa trenerima. Meni je u tome dosta pomogla agencija College Star. Uz njih sam naučila jako puno o celom procesu, o viziranju i papirologiji. Za mene je to bio najteži deo posla jer sve mora biti u tačno određeno vreme, ne znam kako bih sama sve to rešil, a tu su i SAT i TOEFL, mada meni to nije bio veliki problem jer znam engleski jezik od malih nogu.
Koliko je naporno uskladiti studiranje sa igranjem odbojke za univerzitetski tim u Americi ? Da li američki profesori imaju više razumevanja za studente sportiste ?
– Ovde je sve jako dobro organizovano i sve je napravljeno tako da se stigne. Toliko ljudi je tu za nas, kad gledam samo u sklopu odbojkaškog tima imamo devojku koja nam pomaže oko škole, bezbroj dostupnih tutora koji nam pomažu da se spremamo za ispite, imamo doktora koji nam je dostupan 24/7, četiri trenera, u okviru fakulteta imamo ljude za sve što nam je potrebno. Svi su oni tu samo da bi mi uspeli da diplomiramo i igramo na najvišem mogućem nivou. Ovde ustajem u 6 ujutru, od 7.30 imam trening, završavam u podne, zatim imam časove ceo dan, u međuvremenu radim terapije za kolena, i učim. Spavam svako veče pre 11. Uslovi su fenomenalni, i zato je moguće da stignem sve. Ne mogu da zamislim kako bi mi bilo da ovako živim kod kuće. Ne bih izdržala duže od tri nedelje.
Koje su, gledajući sa aspekta tvoje profesionalne odbojkaške karijere, razlike između odbojkaške scene u Srbiji i Americi ?
– Odbojka ovde je mnogo brža nego kod kuće. Lopte su malo drugačije tako da čini mi se da je prijem malo lakši, ali je smeč teži. U mojoj ligi devojke su neverovatno fizički spremne. U ekipi Stenforda ima 6-7 devojaka koje su više od mene, a ja sam navikla da sam najviša gde god da se pojavim. Nije da su samo visoke, pa da ne znaju da se pomeraju, one skaču i brze su.
Kako domaći američki sportski stipendisti prihvataju sportske stipendiste, koji dolaze iz neke inostrane zemlje kao što je naša država Srbija ? Da li si zadovoljna gostoprimstvom članova sportskog tima Univerziteta u Arizoni ?
– Sve zavisi u kakvom si okruženju. Ja sam baš imala sreće jer sam došla u ekipu gde je mi je trener Sanja Tomašević, i u ekipi imamo dosta devojaka koje nisu iz Amerike. Najbolje drugarice su mi iz Kanade, Izraela i Španije. Tako da su nas i Amerikanke prihvatile, i dosta i one nauče od nas koje smo “sa strane”. Generalno, svi čim me čuju da pričam odmah pitaju “aaa, odakle si, super ti je akcenat?’’, tako da uglavnom ljudi ovde vole strance.
Koji su tvoji planovi za budućnost u vezi sa odbojkom i profesionalnim opredeljenjem? Da li si nostalgična za Novim Sadom ?
– Još je daleko da razmišljam o tome. Naravno da sada imam u planu da nastavim sa odbojkom posle diplomiranja na fakultetu. Ovde je odbojka baš jaka, a ja imam stipendiju na pet godina tako da ću ovde biti još četiri godine. Novi Sad mi beskrajno nedostaje. Kej, centar, moja ulica, mama, tata, sestra, momak i drugari. Svaki put kad se vratim kući bude kao da nikad nisam otišla i to je baš super.
Autor: Anđela Zec
Foto: Privatna arhiva
