Ovoga leta u dom četvoročlane porodice Milovanović stigla je vest koja će im kroz vrlo kratko vreme promeniti život iz korena. Svoje nade, snove, strahove, uzbuđenje i želju za boljim životom spakovali su u kofere zajedno sa brižljivo odabranim komadima odeće, obuće i uspomena, te se odvažno uputili u daleku, predaleku Narodnu Republiku Kinu. Ulice Novog Sada zamenili su onima koje se nalaze u gradu Wuhan, i sada odvažno koračaju njegovim kvartovima učeći, osluškujući i prilagođavajući sebe novom mentalitetu i poretku svakodnevnog života.
Grad Wuhan nalazi se u centralnoj Kini, u provinciji Hubei, broji 10 miliona stanovnika i smatra se gradom u razvoju. Reč je o “varoši” koja leži na dve reke – Jang Ceng Jang (Žuta reka) i Han koje predstavljaju dom slatkovodnih delfina, a 166 prirodnih jezera i pregršt parkova krasi njegove obode. Wuhan je univerzitetski grad gde svake godine stigne mnoštvo stranih studenata iz celog sveta, a sačinjen je od tri distrikta – Vučang (stari deo grada), Hanko (poslovni deo grada) i Hanjang (novi deo grada).
Sa čitaocima našeg portala Danijela deli svoje iskustvo i iskustvo svoje porodice, govori o razlozima odlaska, o težini donete odluke, o želji da svoj život uzme u svoje ruke, obrazlaže kako kroz prizmu svakodnevnice izgleda proces prilagođavanja novonastaloj situaciji, šta je to što je oduševljava, a na šta se teško navikava, objašnjava kakvi su im planovi za budućnost i koliko joj se često nostalgija podvlači pod kožu.
Kada si odlučila da zajedno sa porodicom odeš iz Srbije, i koliko je hrabrosti bilo potrebno za jedan takav korak?
Ta ideja se duže vreme krčkala u našim glavama, ali sam ozbiljno počela da radim na tome u januaru ove godine nakon razgovora sa mojom drugaricom koja radi u internacionalnoj školi u Kini. Aplicirala sam na preko 20 pozicija u svetu, a onda sam sredinom maja dobila poziv za razgovor preko Skype-a. Na kraju se ispostavilo da je upravo taj poziv iz Kine bio sudbonosan. Imala sam nekoliko intervjua i na kraju u julu, baš kada smo kretali na more, stigao je mejl u kojem sam obaveštena da sam dobila posao/usavršavanje u struci. Uzbuđenje i mali strah su prve reakcije koje su se javile u istom momentu. Sve u svemu, narednih nekoliko dana su bili preplavljeni različitim emocijama, jer je sve to trebalo obaviti za mesec i po dana – i papirologiju i logistiku kod kuće, prodati auto itd… Zastrašujuće, ali u isto vreme veoma uzbudljivo, teško je to opisati rečima. Šta smo sve doživeli i proživljavali od 10. jula do 31. avgusta nikada neću zaboraviti.
Šta je prethodilo takvoj odluci – lično nezadovoljstvo, želja za novim avanturama, šansama i vidicima, ili nešto sasvim treće?
Svega tu u principu ima, ako ćemo iskreno. Teško je sada sve to razdvojiti i napraviti neku paralelu, ali jedno je sigurno – skupilo se tu svega, što je na kraju uzrokovalo naš odlazak. Jedan dan je možda to bilo nezadovoljstvo platom, mada sam radila u divnoj školi sa divnim kolegama 16 godina. Drugi dan nekom očiglednom nepravdom ili bahatim i bezobraznim ponašanjem različitih likova, uglavnom političara, treći dan nemogućnošću bilo kakvog napretka u karijeri itd. Zapravo, nismo više želeli da čekamo da bude bolje, nego smo rešili da sami za sebe stvorimo bolje. Kritična tačka je dostignuta i eto, sada smo negde jako daleko od svega toga.
Čime se baviš, i da li ti je život u Kini doneo satisfakciju i potvrdu da si postupila ispravno kada si odlučila da odeš?
Ja sam profesor hemije i 16 godina se bavim tim poslom, što sam nastavila i ovde da radim u okviru jedne američke internacionalne škole. Dolazak u Kinu je sam po sebi veoma interesantan i svakako novo iskustvo, kako za mene tako i za moju porodicu. Da sam trebala turistički ovde da dođem, verovatno bi jako teško bilo da sakupim novac i doputujem sa čitavom porodicom. Postoje stvari na koje se čovek mora navići i biti otvorenog uma, a svakako je i kulturološki momenat veoma bitan i drugačiji u odnosu na ono što smo navikli. Da li sam postupila ispravno, vreme će pokazati, treba tu još dosta stvari da se iskristališe kako bih razlučila da li je to bila prava odluka ili ne. Sve u svemu, dali smo sebi godinu dana da vidimo u kom smeru će teći naši životi. Možda vam pravi odgovor na to pitanje mogu dati za nekoliko meseci ili godinu dana.
Kako je izgledao proces prilagođavanja i šta je najteže palo tebi i tvojoj porodici?
Još uvek se prilagođavamo jer smo ovde tek dva meseca, a svakako da je najnezgodija, ajde tako da je nazovemo, stvar to što se ovde jako slabo priča engleski, te smo u početku u radnji i rukama i nogama objašnjavali šta tražimo. Bukvalno 95% natpisa je na kineskom i da, sve je ljuto, i to baš!
Nezgodno je u početku za decu, jer na svakom koraku imate da kupite nešto za pojesti, ali se ispostavi da je sve previše začinjeno, čak i kada odete u “McDonald’s” ili “Burger”, “Pizza Hut”. Sada smo već pronašli nekoliko restorana gde možemo da se dogovorimo da nam ne stave ništa ljuto u jelo.
Koliko misliš da te je odlazak promenio i da li si u nekom momentu zažalila što si otišla na drugi kraj svet?
Promeniti me ne može u smislu da budem drugačija nego što jesam. Stvar je u slobodi, u tome što više nismo opterećeni nekim svakodnevnim temama koje nas ne interesuju, a ipak su svuda oko nas. TV ne gledamo, a i ne razumemo ništa! Definitivno će moje iskustvo i iskustvo moje porodice biti obogaćeno, ono što doživljavamo i proživljavamo u Kini verovatno ne bismo mogli iskusiti ni nekim egzotičnim putovanjem. Živeti i preživeti ovde je prava egzotika.
Šta ti se najviše dopada u novoj sredini?
Opuštenost ljudi i dosta zelenila. Da, saobraćaja ima mnogo, ali zato oni na svakom mestu gde je moguće prave zelene površine i male oaze za uživanje. Ima dosta malih jezera i predivnih šetališta oko njih, tako da se uvek može napraviti neki mini izlet preko dana. Takođe me oduševljava to kako su pojednostavili način plaćanja. Oni sve plaćaju preko aplikacije WeChat. Čak i na ulici, kada želite da platite hranu, suvenire, voće i povrće možete to uraditi uz pomoć telefona tako da vam novac uopšte ne treba. Biciklova za iznajmljivanje ima u izobilju, samo skenirate kod bicikla i platite preko WeChat-a. Uočljivo je i to da ovde ljudi skoro sve kupuju preko interneta, ili tačnije preko Taobao-a. Prevoz (taksi, autobus i metro) je dobro organizovan i poprilično jeftin. Zapanjena sam kako je sve dobro isplanirano i kako nema gužve koju bi svakako očekivali u gradu od 10 miliona stanovnika.
Kako izgleda jedan tvoj radni dan i kako provodiš slobodno vreme?
Radni dan kod mene u školi počinje u osam sati ujutru i traje do pet popodne. Jedna ćerka ide u vrtić u mojoj školi, a druga treba da krene u drugi uskoro. Slobodno vreme uglavnom provodimo u šetnji, parkovima i obilascima nekih značajnijih mesta u gradu, ali i u ogromnim tržnim centrima kojih ima u blizini. Stvar je u tome što preko radnih dana ne stižemo da idemo daleko od mesta stanovanja, jer je kasno a i treba dosta vremena da se stigne do centra grada. Grad je ogroman, pa se onda vikendom odlučujemo na duže ture.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi ovde poznajemo?
Dosta se razlikuje, to je sigurno. Puno je malih radnjica gde se prodaje sve i svašta, uglavnom je to hrana, a malih porodičnih restorančića ima u izobilju. Nisu svi baš reprezentativni i na oko baš prijemčivi, ali verujte da se ovde jede na svakom koraku. Sviđa mi se što su praktični i ne gube vreme na nepotrebne stvari. Ovde niko nije nervozan, niko se ne svađa, ljudi strpljivo čekaju u redu i kada pomislite da ćete kao Srbiji čekati večnost, iznenadite se jer ste sve završili za pet minuta. Ali ne čekate vi red za kablovsku i internet, struju, vodu, gas, vi to ovde plaćate unapred, elektronski (i mladi i stari) ili ako baš hoćete da vidite sveta onda odete do supermarketa pa tamo na šalteru sve obavite. Ovde nema opomene pred isključenje, ovde sam vodiš računa da ti kartica za gas ili struju bude napunjena, a to je veoma jeftino – struja za mesec dana košta oko 1.000 dinara, a gas 500.
Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?
Ko kaže da ne hvata, laže. Jako mi nedostaje porodica kao prvo, jer sam navikla da se viđam sa bratom, sestrom i mamom često. Prijatelji, drugarice, kolege mi takođe jako nedostaju i poželim da se samo na pet minuta vidim sa njima i popijem kafu, koje ovde usput i nema. Ti trenuci su jako emotivni i bukvalno mi suze krenu kada se sve sruči na mene. Protiv toga se čovek ne može boriti…
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i da li planiraš da mu se vratiš?
Nedostaju mi porodica, prijatelji, druženja sa ljudima koje volim i koji su mi jako dragi. Fruška Gora, Štrand, neka fina mesta gde se sluša dobra mjuza… Da, naravno vraćam se već dogodine, a za posle ćemo već videti gde se naša priča nastavlja.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
