Dijana Radić Milošević je davnih dana odlučila da ispuni svoj san i da se profesionalno ispuni u gradu gde su uslovi za to mogući. Nije čekala momenat kao mnogi da završe studije u Srbiji i dođu u situaciju da ne mogu da pronađu posao u struci ili rade posao koji se jedino nudi na tržištu rada, već je uzela sudbinu u svoje ruke. Fakultet je završila u Beču, a danas radi u Danskoj. Ona je primer da se snovi mogu ostvariti, samo je potrebna odlučnost i hrabrost napraviti prve korake koji su joj omogućili da živi davno zamišljen san.
Kada si otišla i čime se trenutno baviš?
Iz Srbije sam otišla u Beč sad već davne 2004. godine. U ovih proteklih jedanaest godina uspela sam da ostvarim i više nego dobar deo svojih snova za koje tada nisam bila sigurna da mogu da ostvarim u našoj zatvorenoj i od sveta otuđenoj Srbiji. U međuvremenu sam provela neko vreme studirajući i u većem gradu Rimu, na programu razmene. Studentski život sam odavno uspešno završila i već pet godina živim i radim u Kopenhagenu, u koji sam došla da živim sa tada dugogodišnjim dečkom, danas suprugom. U poslednjih godinu dana sam i mama jednom divnom dečaku. A trenutno sam dobila i jednu novu, sjajnu poslovnu priliku i počela da radim kao analitičar u jednoj renomiranoj marketinškoj firmi.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Srbije?
Sanjala sam da se ostvarim na studijama, koje će mi dati priliku da iskoristim sve svoje kapacitete. Da živim tamo gde postoji aktivan protok ljudi različitih profila i nacija. Sanjala sam o putovanjima u druge zemlje i upoznavanje nove kulture, bez noćne more zvane „sakupljanje papira, odlazak u prestonicu, ambasada, čekanje u redu, čekanje na odgovor, pa tako u nedogled“. Sanjala sam i o budućoj karijeri gde mi neće biti potrebna rodbinska i komšijska poznanstva kako bih se profesionalno ostvarila. Izlaz sam videla u tome da nastavim studije u inostranstvu pa sam se tako prijavila i bila primljena na Bečki ekonomski univerzitet. Beč sam napustila nakon završenih studija i po dobijanju danske zelene karte, tj. trogodišnje dozvole za boravak i rad u najstarijoj evropskoj kraljevini.
Po čemu je poseban grad u kojem živiš?
Kopenhagen, i uopšte Danska, su u mnogo čemu posebni, pogotovo za nas sa Balkana. Na mene na prvom mestu uvek najveći utisak ostavljaju ljudi. Ono na šta mi nismo navikli a ovde je u dobroj meri prisutno, su sloboda govora i otvorenog dijaloga. Strpljenje i volja da se sasluša sagovornik. Da se priznaju sopstvene greške i na njima uči. Posebno je i to što grad u odnosu na svoju veličnu može da parira većim gradovima (npr. Beču i Beogradu koje poznajem) što se tiče ponude kulturnih zbivanja. Da ne spominjem koliko je poseban po biciklistima, koji mu u svakom momentu dana i noći daju poseban duh i šarm. Saobraćajna infrastrukutra ovog grada se planira, gradi i održava u korist ovog prevoznog sredstva što svakom pojednicu daje mogućnost da slobodno plovi kroz grad i ne zavisi ni od koga i čega drugog osim od sopstvene volje i snage u svojim nogama. Poseban je i po infrastrukturi uređenoj za porodice sa malom decom. Trenutno sam u toj životnoj etapi gde mi je bitno da se osećam i krećem slobodno i ako imam bebu. Sistem je osmišljen tako da kako majke tako i očevi koji su na porodiljskom odnosno roditeljskom odsustvu, imaju izbor kako da osmisle i kvalitetno provedu vreme sa bebom ali i da rade na sebi za to vreme. Tako na primer svaka sportska i kulturna institucija imaju ponudu za roditelje na odsustvu i podrazumeva se da su i bebe dobrodošle. S druge strane, grad je poseban i po neuravnoteženom odnosu dana i noći, zimi su noći preduge a leti su to dani. Često je oblačno pa se sunce veoma ceni, do te mere da u koliko je moguće, napušta se radno mesto i odlazi u obližnji park ili na bilo koje drugo mesto zgodno za sunčanje. Mladi idu i do te krajnosti da u sred dana spontano naprave žurku na ulici, mostu, ili u parku…
Sa kim se najviše družiš u novom gradu?
S obzirom da za mene i nije više tako „novi“, u Kopenhagenu imam društvo raznih nacionalnosti. Na mojoj žurci možete upoznati ljude iz, kako Danske, tako i Italije, Grčke, Kine, Indije, Nemačke, Austrije, Portugala, Kanade, Novog Zelanda, Makedonije i naravno Srbije. I to je deo sna koji sam ostvarila živeći u instranstvu, stvorila sam neraskidiva prijateljstva i poznanastva sa ljudima od kojih sam saznala i naučila o njima samima, svetu, životu, pa i o samoj sebi.
Da li često dolaziš u Srbiju?
Nisam tako daleko, na samo dva sata direktnog leta tako da u Srbiju dolazim na svaka tri ili četiri meseca. Uvek se radujem svakom dolasku, ali me posebno raduje kada mi prijatelji dođu u posetu. A na moje veliko oduševljenje, imala sam dosta poseta pogotovo otkako živim u Kopenhagenu.
Šta ti iz Novog Sada najviše nedostaje?
Ako izuzmem porodicu i najuži krug prijatelja, najviše mi nedostaju lagane šetnje centrom grada u proleće i novosadske letnje večeri. I pogled sa Petrovaradinske tvrđave.
Vraćaš li se uskoro u Srbiju?
Trenutno ne planiram povratak u skorije vreme, ali nije isključeno da ću se u budućnosti vratiti u Srbiju. Nisam otišla sa idejom da bežim i da ta vrata zauvek zatvaram. Pitanje je vremena i okolnosti. Održavam i dalje jako bliske kontakte sa rodbinom i prijateljima u Novom Sadu i Beogradu, tako da mi povratak u tom smislu neće biti preveliki šok. Naprotiv, radujem se i na samu pomisao na to. Sve je moguće i sviđa mi se ideja da se u budućnosti ostvarim lično i profesionalno i u Srbiji. Možda će baš to biti moj sledeći san koji ću želeti da ostvarim.
Autor i foto: Ljiljana Kozarev, NsHronika.rs
