Dragan Ninković skoro tri godine živi u Dubaiu. U ovom gradu se ne oseća usamljeno, jer kako kaže to je Srbija u malom, baš iz razloga što u ovoj državi boravi preko 12.000 naših državljana. Pronašao je posao u ugostiteljstvu, radi kao konobar u restoranu. Većina ljudi sa kojima radi su Evropljani, oni su druželjubivi i veoma su ga lepo prihvatili, ali niko ne može da zameni Novosađane. Ispričao nam je sa kim se druži u novom gradu kao i šta mu to najviše nedostaje iz Novog Sada.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Novog Sada?
Veoma loša ekonomska situacija i nemogućnost planiranja budućnosti u Srbiji. Radio sam u servisu mobilnih telefona, jedan kolega je otišao na kruzer da radi kao konobar pa sam i ja odlučio da pokušam, jer bi na taj način mogao više da pomognem mojima finansijski. Plan je bio da idem na kruzer ali sam dobio ponudu da idem u Katar, a nakon toga sam otišao u Dubai.
Kad si otišao u Dubai i čime se baviš?
Otišao sam 2012. u Katar da radim kao konobar i tamo sam proveo naredne dve godine. Radio sam u jednom poznatom francuskom restoranu i bez obzira što mi se posao nije sviđao osećao sam se mnogo bolje, jer sam svojoj porodici mogao mesečno da pošaljem platu koju sam imao u Srbiji, a i da sačuvam nešto za sebe. Posle dve godine u Kataru vratio sam se u Srbiju i vrlo brzo shvatio da je situacija još lošija nego ranije i odlučio da opet idem u inostranstvo, ovog puta dobio sam posao u Dubaiu.
Koliko je tamo plaćenija ta struka nego kod nas?
Osnovna plata za konobara i nije nešto velika na bliskom istoku ali bakšiš zna da bude dosta dobar u zavisnosti gde radite i rad je cenjen, tako da ako se trudite neko će to sigurno primetiti. U Kataru sam, na primer, bio unapređen u supervizora nakon godinu dana i dobio sam skoro duplo veću platu, dok u Dubaiu radim za duplo manje ali sa bakšišom nadmašim platu iz Katara, iako sam konobar. Dobra stvar ovde je što na Bliskom istoku zaista ima dosta posla u ugostiteljstvu.
Sa kim se družiš u novom gradu?
U Kataru je bilo nekoliko naših u početku, pa smo imali našu malu ambasadu u jednoj od soba u smeštaju, ali sam upoznao i dosta ljudi iz celog sveta. I dalje imam jako dobre prijatelje iz Zimbabvea, Libana, Mjanmara i naravno iz Makedonije. U Dubaiu je malo drugačije, pošto ovde ima oko 10-12 hiljada naših, tako da uvek može da se nađe neko za druženje. U restoranu gde sad radim ima naših ljudi, sa mnom su Hrvat i Makedonac, tako da se nekad ni ne osećam kao da sam u inostranstvu.
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
U Kataru mi se najviše sivđalo društvo koje sam imao ali grad kao grad mi nije lep,
imaju lep centar grada i lepe zgrade ali to je to, ipak je to pustinja. U Dubaiu nije ništa drugacije, samo sto je mnogo lepši grad i ima gde da se izađe uveče i da se provede, imaju javne plaže koje su super i atmosfera je opuštenija od Katara, ali ipak i ovde nešto nedostaje. Možda ja ova mesta poredim sa Novim Sadom pa mi nijedno neće odgovarati ali imam utisak kao da im, i pored svega što su napravili, nedostaje duša.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Mnogo toga, pored onih očiglednih porodice i prijatelja nedostaje mi kiša, ovde pada sedam dana u godini, a sa obzirom da sam na bliskom istoku tri godine, kiša mi najviše nedostaje. Nedostaje mi zelenilo, priroda, šetnje, sneg, rekreacija, basket, fudbal… Mnogo toga zaista. Svaki put kad upoznam nekog iz Novog Sada ili kad nekom pričam odakle dolazim uvek me uhvati nostalgija.
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Dolazim jednom godišnje, voleo bi da mogu i češće i nadam se da ću u budućnosti imati taj luksuz.
Autor: Nataša Polarecki, NsHronika.rs
