Kada je pre sedamnaest godina Ivana dobila priliku da ode u Nemačku, nije se dvoumila, iskoristila je šansu i Berlin joj se otvorio i ponudio razne mogućnosti. Njen avanturistički duh i traganje za novim i nepoznatim predelima ljudske duše je u ovom gradu doživeo pravu ekspanziju. Naša sagovornica je danas srećna i ispunjena žena, koja radi ono što voli i uživa u svakom novom danu!
Kada si otišla i koji je bio razlog tvog odlaska?
Otišla sam 1997, a pravi razlog nosim još iz detinjstva – oduvek sam želela da “idem”, otkrivam nove predele, što dalje i više, da istražujem, da susrećem nepoznato. I kad mi se prva prilika ukazala, iskoristila sam je. Nemačka nije bila izbor već iskorištena prilika. Dobila sam mesto na Bauhaus Univerzitetu u Vajmaru, mogla sam da uskočim direktno na treću godinu i tako nastavim studije umetnosti, što sam i prihvatila.
Čime se baviš?
Put do moje današnje profesije je bio prava avantura. Prvo sam završila studije elektrotehnike u Novom Sadu i radila kao asistent, da bih, nakon određenog vremena shvatila da to nije ono što zaista želim. Zatim sam se okrenula mojim davnim stvaralačkim željama i upisala Akademiju umetnosti u Novom Sadu, gde sam završila dve godine i posle toga nastavila studije u Nemačkoj. No ni to nije bio kraj, jer je mene u stvari oduvek zanimala ljudska duša i njena autentičnost – pitanja koja i moj lični životni put stalno prate. Zato sam završila i četvorogodišnju edukaciju za integrativnog energetskog terapeuta, jednu vrstu alternative telesne psihoterapije. Iako ove tri oblasti na prvi pogled nemaju mnogo zajedničkog, ja sam ih pomešala u jedinstvenu kombinaciju koja meni savršeno odgovara. Danas se bavim grafičkim i web dizajnom (umetnički deo), delom programiram websajtove (tehnički deo), a najviše uživam u savetovanju (coaching) i nekoj vrsti terapije za ljude koji žele da budu dublje u vezi sa svojim bićem (psihologija). Kroz ove tri oblasti, mogu da pratim klijente od prvog impulsa prezentacije do gotovog produkta u grafičkom i web dizajnu. A najvažnije je da radim ono što volim i što me ispunjava.
Da li pored posla imaš vremena i za neki hobi?
Za mene nema podele na posao, hobi i privatan život. Sve je jedno. Trudim se da živim potpunim bićem u svom poslu, a ono što radim u slobodno vreme kao hobi, ispunjava opet delove moje ličnosti koje živim u poslu ili privatno. Jedno se ogleda u drugom. Volim da plešem i to slobodan ples, a njega srećom ima dovoljno u Berlinu. Osim toga rado vežbam jogu. Volim sve što otvara unutrašnje prostore, što mi omogućava da uvek budem u kontaktu sa svojom dušom.
Šta ti se sviđa u novom gradu?
Volim Berlin jer je velik i šarolik i što je ponuda u svakoj oblasti neverovatno velika. Raznolikost ljudi, događaja, priča – to stvara mogućnost ličnog razvoja u svakom domenu, jer za svaki željeni pravac može da se nađe mnogo kvaliteta koji ga podržavaju. Ovde se ne osećam skučeno. Ovaj grad je širokogrud i otvoren, pruža mogućnosti i podršku, prosto poziva na različitost, kreativnost, i intenzivno doživljavanje života. Ali, takođe zna da bude naporan, bučan i umoran. Mnoštvo ljudi iz celog sveta živi ovde, te on za mene predstavlja jednu specijalnu mešavinu različitih kvaliteta. To mi se dopada, jer me nekako podseća na moju ličnost. Pripadam Berlinu i Novom Sadu, a istovremeno ne pripadam nigde. Nisam više ona Novosađanka koja je pre 17,5 godina otišla, jer me je život u inostranstvu do korena promenio. S druge strane, nisam i nikad neću biti Nemica!
Sa kim se družiš i kako provodiš svoje slobodno vreme?
Kao slobodni umetnik i uz to majka, nemam puno slobodnog vremena. Kad ga imam prvo gledam da sretnem drage, bliske prijatelje. Na žalost, nemam puno prijatelja iz Srbije, već su to osobe iz celog sveta. I par “originalnih” rođenih Berlinaca – što je ovde prava retkost! Rado idem na ples i na izlete. Uživam da provodim vreme sa mojim partnerom i mojom ćerkom, ali isto tako volim i dobro da se naspavam.
Šta ti nedostaje iz Novog Sada?
Nedostaje mi porodica, roditelji i prijatelji koji me poznaju decenijama, iz detinjstva. Kao da mi nedostaje moja prošlost, koju teško integrišem u sadašnjost. Kad se vratim u Novi Sad, kao da i jesam i nisam ona Ivana koja ga je napustila…. Nedostaje mi Petrovaradinska tvrđava, pogled preko Dunava, vojvođanska ravnica… Nedostaju mi Novosađani, naš humor, životna radost i šarmantna drskost… I naravno naš jezik, jer ga ovde premalo pričam.
Koliko često dolaziš?
Veoma retko, jednom godišnje, a poslednjih par godina i ređe, a zaista bih volela da mogu češće!
Autor: Bojana Šević
