Jelena Arkula otišla je u beli svet sasvim neplanski, uz pomoć lutrije za zelenu kartu i to je verovatno njena najbolja igra na sreću. U Los Anđelesu živi nešto više od 20 godina. Razmišljala je o preseljenju ali pošto su joj tu prijatelji i sestra, nije želela da se razdvajaju. Radila je svašta, iz godine u godinu sticala nova znanja i stekla iskustvo u poslovima bankarstva i knjigovodstva, da bi danas imala svoju agenciju “Books L.A.”. Prošle godine udala se za svoju prvu i obnovljenu ljubav iz Novog Sada i zbog toga se nada da će u svoj grad dolaziti češće. Nedostaje joj onaj Novi Sad iz kojeg je otišla. Nedostaju joj prelepe letnje večeri, Štrand, Srpsko narodno pozorište, duge šetnje. Veruje da je Amerika zemlja gde se snovi ostvaruju uz puno truda i rada. Dakle, preko trnja do zvezda i uspeh je tu! Pročitajte njenu priču.
Kad si otišla u L.A. i čime se baviš?
U Los Anđeles sam otišla davne 1995. godine. Moja rođena sestra se odselila u L.A. početkom 1994. godine, čula je da postoji lutrija za zelenu kartu i prijavila našu mamu, sebe i mene. Jedino sam ja izvučena i dosta olako sam se odlučila da probam i okušam sreću van tadašnje Jugoslavije. Napustila sam posao koji sam jako volela, radila sam u Telefonoteci, spakovala kofere i otišla.
Kad sam došla prvo sam radila kao konobarica, pa kao prodavačica, zatim sam prešla u bankarstvo i razvila dosta dobru karijeru. Međutim, 2004. godine odlučila sam da započnem karijeru u knjigovodstvu. Radila sam u reklamnoj agenciji, pa u filmskoj kući, ali sam sticajem okolnosti ostala bez posla 2009. godine, što se ispostavilo kao najbolji momenat u mojoj karijeri. Tad sam otvorila moju agenciju “Books L.A.”. Sada radim za sebe ali i za moje klijente. Imam odličan tim ljudi pored sebe.
Kako se si odlučila za ovako daleku destinaciju, na sreću ili je u pitanju bila preporuka?
Pre bih rekla da nisam birala, već mi je destinacija izabrana pre nego što sam i pomislila da ću se uputiti bilo gde. Razmišljala sam da se preselim unutar Amerike u neki drugi grad, ali me je uvek odvlačila pomisao da bih se udaljila od rođene sestre i prijatelja, a to je u tuđini veliko bogatstvo, kad imate nekog najrođenijeg i bliskog pored sebe.
Koliko ti se život promenio samim odlaskom iz Srbije, da li ti je bilo teško prilagoditi se drugim ljudima i načinu življenja?
U početku jeste, i to jako! Mislim da je većina mojih rečenica počinjala sa “In my country…”. Moj stan je ličio na muzej Novog Sada i okoline. A onda sam došla prvi put posle 5 godina, i shvatila da sam se ja u stvari jako promenila za tih pet godina, i da je to sasvim normalno. I da sam ostala tu, i ja bih se promenila za taj isti period. Mislim da je bilo suviše sebicno očekivati da ću naići na apslutno isti Novi Sad koji sam i ostavila. Ali to je lekcija života… da se sve menja, i da je bogatstvo u trenutcima i kad pustimo da se promene događaju. Često volim da kažem da sam otišla u pravo vreme, na samoj granici detinjstva i odraslog doba, tako da i ne znam kako bi mi bilo da sam ostala u Novom Sadu. Poznajem samo jednu verziju svog odraslog života – život iz Los Anđelesa, dok detinjstvo ne mogu ni da zamislim nigde osim u Novom Sadu.
Da li je L.A. skup grad i koliko je potrebno raditi i zarađivati da bi mogao živeti lagodno?
Los Anđeles je prilično skup. Ali opet jako zavisi od prohteva i ličnih mogućnosti. Kad se pogleda u odnosu na Njujork ili San Francisko, onda je pristupačan, ali u odnosu na Las Vegas ili Feniks, onda je itekako skup. Kako je Los Anđeles jako velik, tako variraju i potrebe, pa je teško reći koliko je neophodno za lagodan život.
Ali je jako dobra stvar što uopšte u Americi je da nema norme koliko neko može ili sme ili bi trebalo da zarađuje. Minimalna zarada je mislim mnogo manja nego u Evropi, ali zato maksimalne nema. Amerika je zemlja gde se snovi (ne tako lako) ostvaruju. Mora se raditi, ali i uspeh je tu.
Kako su te prihvatili ljudi, da li su druželjubivi kao Novosađani?
Novosađani su posebne fele! Ali ima itekako ljudi koji su jako druželjubivi i otvoreni. Za ovih dvadeset godina, samo mi se dva puta desilo da sam imala neprijatnosti i da mi je zamereno što sam strankinja. Ali i ta dva puta taj ispoljen bes ili gnev nije imao nikakve veze sa mnom već sa njima samima. Jedan od ta dva puta, stariji gospodin mi je rekao dok sam radila u banci da ja kao stranac treba da naučim da se ponašam kao Amerikanka. Rekao je jos svašta nešto. Međutim, to je čula moja tadašnja menadžerka, zaustavila gospodina i rekla mu da mi se smesta izvini ili će mu zatvoriti račune. Menadžerka je Amerikanka, a u celoj ekspozituri smo imali jedno 15 nacija između nas. Ona nas je kao i većina Amerikanca iz mog ličnog iskustva gledala po tome kako radimo i kakvi smo ljudi, a ne odakle smo.
Imam jako puno prijatelja Amerikanaca ali i stranaca i sve se svodi na ono najbitnije – kakav si čovek.
Šta je po tebi najinteresantije u novom gradu, i šta najviše oduševljava turiste?
Kao i svaki veliki grad, ono što najviše privlači turiste i možda i nije baš najlepši deo ponude. Mada L.A. ima jako veliku ponudu, i treba dosta vremena da se obiđu najpoznatija mesta. Ja lično izbegavam mesta gde su turisti, i često moje goste vodim na skroz nepoznata ali zanimljiva mesta kao što su “Huntington Library”, “The Lake Shrine”, “The Getty”, “Venice” kanali.
Ono što mnogi ne znaju i ne očekuju je prelepa klima, da se nepoznati na ulicama pozdravljaju, da su domaćini spremni da pomognu turistima.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Eh, onaj Novi Sad iz kojeg sam otišla. Nedostaju mi prelepe letnje večeri, Štrand, Srpsko narodno pozorište, duge šetnje i sve mogu da stignem, ali i da svudge mogu biciklom ili peške.
S obzirom da si prilično daleko, koliko često uspevaš da obiđeš rodni grad?
Dosta dugo nisam dolazila, jer su moji najbliži takođe napustili Novi Sad, ali sam u zadnje dve godine došla čak četri puta. Prošle godine smo se moja prva i obnovljena ljubav venčali, oboje smo poreklom iz Novog Sada, pa se nadam da ćemo sad dolaziti malo češće u Novi Sad.
Autor i foto: Nataša Polarecki, NsHronika.rs
