Nakon skoro pola decenije života van Srbije, mlada Novosađanka Jovana Zavišin osvrnula se na 2011. godinu kada je dobila stipendiju za master studije u Nemačkoj, i otkrila kako je zapravo radoznalost i žeđ za novim vidicima presudila da spakuje kofere i počne novu etapu svoje životne priče. Za čitaoce portala NSHronika.rs Jovana govori o izazovima sa kojima se susretala na tom putu, nostalgiji, svom životu danas i promenama koje je samostalnost i svakodnevica bez porodice i bližnjih neupitno nametnula.
Kada si otišla iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
– Iz Srbije sam otišla krajem jula 2011. godine, jer sam dobila stipendiju za master studije na Univerzitetu u Ulmu. Razlog zbog kog sam uopšte pomislila da odem iz zemlje bila je želja da vidim kako život izgleda negde drugde. Čula sam prethodno nekoliko iskustava ljudi koji su već studirali u inostranstvu, i uglavnom su sva bila pozitivna, pa sam time bila dodatno ohrabrena.
Čime se baviš i da li Nemačka pruža priliku strancima da se usavršavaju i ostvare u svojim profesionalnim aspiracijama?
– Zaposlena sam u firmi u Minhenu koja se zove “Risklab”, a koja je ćerka kompanija “Allianz Global Investors”, i radim u timu koji pravi dugoročne prognoze u vezi sa kretanjem faktora rizika na finansijskim tržištima. Posao je zanimljiv i pruža mi mogućnost da se usavršavam u oblasti u kojoj sam i radila svoje studije. Generalno, Nemačkoj fale stručni ljudi iz dosta oblasti, i ukoliko se bavite nekim od deficitarnih zanimanja, ukazuje vam se prilika da se usavršavate i napredujete.
Koliko te je ta životna avantura promenila i da li žališ što si otišla?
– Promenila me je mnogo, na prvom mestu mislim da sam tamo dosta sazrela, jer je život u inostranstvu ispunjen izazovima samim tim što ste daleko od ljudi sa kojima ste bliski i na koje možete da računate svaki put kada nešto krene kako ne treba. Čovek dobije priliku da bolje upozna samog sebe, da se suoči sa nekim situacijama sa kojima nema potrebe da se suočava u sredini iz koje potiče. Ono što je takođe bitno, u sredini u kojoj nema nikakvih kontakata čovek mora da se bori da se dokaže, i čini mi se da sam postala mnogo borbenija i da mi se ništa više ne čini nemogućim. Iz svih ovih razloga ne žalim što sam otišla, jer mislim da sam i privatno i poslovno uspela dosta da napredujem.
Šta ti se najviše dopada u novoj sredini?
– Njihov sistem mnogo je organizovaniji od našeg, mada i on ima svoje mane. Ono šta mi se sviđa jeste to što većinu administrativnih stvari možete da obavite online, što mi uz tempo života koji vodim u potpunosti odgovara.
Kako je izgledao proces prilagođavanja i šta ti je najteže palo?
– Taj proces je trajao dugo, naročito kad sam se preselila u Minhen. Veoma je teško pronaći stan u tom gradu, a potom ga treba opremiti, i tek onda počinje pravo privikavanje na novi dom. Isto važi i za prijateljstva, možete da upoznate mnogo ljudi, ali stvaranje novih kvalitetnih prijateljstava iziskuje i vreme i trud.
Kako izgleda jedan tvoj dan i kako provodiš slobodno vreme?
– Dan tokom radne nedelje uglavnom ni nemam. Odlazim na posao oko devet, pola deset, vraćam se kući oko pola sedam, sedam, i eventualno odem na trening. Ponekad se nađem sa nekim od prijatelja i tokom nedelje, ali su to uglavnom kratka viđanja jer je radna nedelja za sve naporna. Kada dođe vikend, ukoliko nemam obaveza, volim da odem u neki od muzeja u Minhenu, ili eventualno da sednem na voz i odem nedge van grada u prirodu.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi poznajemo ovde?
– Dosta je drugačiji. Meni se čini da su ljudi ovde u mnogo većoj meri fokusirani na posao. Uopšte nije lako dogovoriti se da se vidite sa nekim tokom radne nedelje ukoliko nemate neku zajedničku aktivnost, recimo idete zajedno na sportski trening ili časove jezika. Ljudi imaju i drugačije probleme. Verovali ili ne, i Nemci se konstantno žale na nešto, ali je meni to sve zanimljivo s obzirom na činjenicu da sam odrasla u Srbiji i da često mislim da bi verovatno mnogo Srba oberučke prihvatilo njihove probleme.
Koliko često te hvata nostalgija i kako prevazilaziš takve trenutke?
– Uhvati me s vremena na vreme malo jače, ali prosto kada imate neki cilj i razlog što ste tu gde jeste, onda sve lakše uspete da raščistite sami sa sobom.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?
– Nedostaje mi Štrand, miris lipe u proleće i centar grada leti. Dolazim relativno često, mislim da je najduži period da nisam došla kući bio tokom studija, četiri meseca, i tada sam stvarno jedva čekala da dođem. Od kada sam počela da radim, u Novom Sadu sam minimum jednom u dva meseca, makar na vikend.
Da li planiraš da se vratiš u Srbiju ili misliš da te definitivno čeka život negde van granica zemlje u kojoj si rođena?
– Takve stvari ne mogu nikada da se isplaniraju, ali ne bih imala ništa protiv da se jednog dana vratim u Novi Sad. Kada sve prednosti i mane Nemačke i Srbije stavim na papir, meni se čini da je tu jednako razloga i za i protiv, i da sve zavisi od toga šta su kome prioriteti u životu. Mene je život u inostranstvu naučio da se borim za sebe i da ne sumnjam da bi me onog momenta kada bih odlučila da se vratim, i u Srbiji čekala lepa budućnost.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
