Odvažno, i s verom da je tamo čeka neodložan i nadasve važan zadatak – istraživanje u oblasti antikancer vakcina i dijagnostike, mlada Novosađanka Marina Rajič kupila je kartu u jednom pravcu i ne osvrćući se uputila se u daleke predele Novog Zelanda hrabro živeći svoj san. Iako je u susret novom životu pošla sasvim sama ostavljajući sve poznato za sobom, svojim optimizmom i nepokolebljivošću kojima se brani od usputnih prepreka i nepoznanica, učinila je da njena odluka deluje kao potpuno jednostavna i laka, a izazovi koji su se pred njom neupitno našli, premostivi i banalni. Za portal NSHronika.rs Marina govori o svom iskustvu i avanturi koju je ono donelo, o razlozima odlaska, pripremanju sebe na težinu ovog životnog preokreta, o lepotama ove zemlje i planovima za budućnost.
Kada si otišla iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
– Otišla sam krajem juna 2015. što znači da će uskoro biti 9 meseci kako sam ovde. Razlog za moj odlazak su doktorske studije, tj. došla sam na Novi Zeland da radim na jednom od PhD projekata.
Da li je odlazak iz zemlje bila tvoja dugogodišnja želja ili je do toga došlo neplanski?
– Smatram da odlazak iz zemlje ne može da bude ‘neplanski’, pogotovo ako odlaziš na drugi kraj sveta i ostavljaš sve svoje iza sebe. Može se reći da je bila dugogodišnja želja. Zapravo, ni ne sećam se tačnog trenutka kada sam pomislila da ću otići iz zemlje, ali mislim da sam na tu ideju došla u periodu pohađanja srednje škole.
Čime se baviš i da li Novi Zeland pruža mogućnost da se razvijaš i ostvariš na tom polju?
– Trenutno sam stipendista ‘Massey’ Univerziteta na doktorskim studijama, a moje istraživanje je u oblasti antikancer vakcina i dijagnostike. Veoma je interesantno, ali i zahtevno. Rekla bih da mi je taj univerzitet i omogućio dolazak na Novi Zeland, i da bez njihove stipendije ne bih mogla da radim ono što volim. S druge strane i “Maurice Wilkins Centre” takođe podržava ovaj projekat tako da je mogućnost za dalji razvoj na polju imunoterapije još veća.
Koliko si se promenila od tvog dolaska tamo do danas?
– Ovo je dobro pitanje! Mogu slobodno da kažem da sam se mnogo promenila! Verujem da je na bolje, ali neka to drugi procene umesto mene.
Šta karakteriše mesto u kom živiš i šta ti se najviše dopada u novoj sredini?
– Palmerston Nort je dosta manji grad od Novog Sada, nalazi se na severnom ostrvu i nije naročito popularno mesto za turiste pa većina ljudi u Srbiji (a i u svetu) ni ne zna za njega. Meni lično veoma se dopada, baš zato što je mirno i pomalo divlje. Ljudi ovde uglavnom žive u prizemnim kućama sa dvorištem. Kroz gradić protiče reka Manavatu koja je znatno manja od Dunava (i teče u suprotnom smeru), ali koja dobro dođe kao mesto za opuštanje umesto Bećarca i Štranda. Ono što mi se najviše sviđa u vezi sa ovim gradićem jeste njegova pozicija. Na severu su leta pretopla a na jugu su zime mnogo hladnije. Mi smo nekako u sredini pa je sve umerenije. Takođe, u letnjem periodu odlazak na plažu je vrlo jednostavan, Tasmanijsko more je 20-30 minuta vožnje zapadno, a ukoliko želimo zimi da odemo na planinu, Ruapehu skijalište je samo dva i po sata vožnje severno.
Kako je izgledao proces prilagođavanja? Šta ti je najteže palo?
– Proces psihičkog pripremanja za mene je počeo onog trenutka kada sam krenula da skupljam papire za vizu, znači mnogo pre samog odlaska. Nisam želela da nakon svih prepreka dođem ovamo i da mi to teško padne, htela sam da pripremim sebe na pozitivno iskustvo. Kada znaš da ćeš biti sam negde daleko od svakog koga poznaješ, moraš da naučiš kako da provedeš vreme sam sa sobom (pri tom bez televizora i interneta), jer ako se nađeš u toj situaciji dok si daleko i ako ne znaš da pomogneš sebi niko ti neće pomoći. Nakon dolaska ovamo prilagođavanje je bilo čak lakše nego što sam zamišljala. Ne mogu reći da mi je bilo šta teško palo, tj. ako izuzmemo prilagođavanje na vremensku zonu +12 sati jer trebalo je nedelju dana da moj organizam shvati kad je dan a kad noć, i što je u junu ovde zima a kod nas taman počelo lepo leto.
Kako izgleda jedan tvoj dan i kako provodiš slobodno vreme?
– Radni dan je vrlo dinamičan i proleti za čas. Budim se oko 6 – 6.30 i nakon doručka i kafe idem u teretanu, završavam trening oko 9.30 i idem na fakultet. Dan u laboratoriji je uvek drugačiji i imam slobodu da sama isplaniram šta i kako treba da radim, jer ja uglavnom pravim nedeljne planove. Pored toga, jednom nedeljno imam i vežbe sa studentima, s obzirom da sam trenutno demonstrator u laboratoriji za DNA Technology. Uglavnom završim sve oko 6 popodne, nekad ranije, nekad kasnije (ljudi ovde nisu toliko striktni sa vremenom kao u Evropi). Kad dođem kući slobodno vreme provodim sa cimerima, pravimo večeru i sledi opuštanje u dvorištu, prepričavanje zanimljivosti od tog dana i slično. U slobodno vreme (tj. vikendom kad ne učim) najčešće idemo na plažu ili se vozimo biciklom duž reke, pešačimo kroz šumu i slično. U suštini, ako ne učim, onda su tu neke aktivnosti na otvorenom.
Koliko je život “na kraju sveta” drugačiji od onog koji mi ovde poznajemo?
– Ljudi su ljudi, gde god da odete. Naravno da postoje razlike u kulturi i mentalitetu, ali ovde je sve izmešano jer je Novi Zeland zaista internacionalna država. Nigde do sad nisam upoznala više ljudi iz različitih krajeva sveta kao ovde gde svako donese po nešto iz svoje kulture. Generalno, na Novom Zelandu narod je mnogo opušteniji nego u Srbiji, nisu zaboravili na osnovnu kulturu, nema nervoze u saobraćaju i u svakodnevnoj interakciji bilo gde da se nađete. Na ulici ljudi upute osmeh i pozdrav jedno drugom iako se ne poznaju, kažu hvala kad izlaze iz autobusa, i na mene sve to neverovatno pozitivno utiče.
Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?
– Kao što sam rekla, pripremala sam se na to da će biti teških trenutaka i pre nego što sam došla ovamo. Bilo je nekoliko teških momenata, naravno, ali onda samo pomislim šta bih sad radila da nisam otišla…
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?
– Nedostaje mi naš centar i šetnja gradom do Dunava. Ovde ljudi uglavnom ne idu u lagane i opuštene šetnje po gradu kao što to čine Novosađani. Koliko mu se često vraćam? U mislima redovno, ali fizički to je malo teže. Verujem da ću doći na odmor za sledeću Novu godinu!
Da li planiraš da se vratiš u Srbiju ili si počela da “puštaš korenje” u zemlji “dugog belog oblaka”?
– Za sad ne razmišjam o tome na duge staze. Koreni se ne puštaju tako brzo niti ih je lako iščupati kad se jednom puste. Novi Sad je mesto u kojem sam rođena i gde sam odrasla, imam prijatelje u svim delovima sveta, ali porodica mi je u Novom Sadu. Šta će biti kada završim doktorat zaista ne znam da kažem. Živim svaki dan najbolje što mogu pa gde me život odnese.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
