Milan Matuš je jedan od retkin naših intervjuisanih Novosađana koji je svoj rodni grad napustio odmah nakon završene srednje škole. Imao je jasan cilj da ispuni svoju želju iz detinjstva da postane doktor veterine. Danas živi i radi u Bratislavi i kako on kaže “Svoj dečji san o tome da ću jednog dana biti veterinar u belom mantilu sam u međuvremenu malo modifikovao.” Slovačka je zemlja koja mu je dosta pružila u smislu iskustva sa profesionalane strane, ali Novi Sad mu i dalje nedostaje. Činjenica da do pet puta godišnje dolazi u svoj rodni grad govori sama po sebi koliko je teško, ali sa druge strane hrabro otići u drugu državu u težnji da ostvariš svoj san.
Kada si otišao i čime se trenutno baviš?
Iz Novog Sada sam otišao 1996. godine, odmah posle srednje škole. Cela moja karijera se vrti oko veterinarske farmacije. Pošto sam stekao zvanje doktora veterinarske medicine, prošao sam nekoliko zanimanja, mada do sada nisam radio kao klasični veterinar u ambulanti. Po završetku studija sam se zaposlio u Državnoj administraciji za veterinu i namirnice (u Srbiji to je Uprava za veterinu). Tu sam počeo kao referent za veterinarsku farmaciju, kasnije sam napredovao kroz nekoliko pozicija, a napokon sam bio imenovan za šefa kabineta glavnog veterinara Slovačke. To je bio za mene veoma zanimljiv period, zastupao sam Slovačku na susretima i sastancima na narodnom i međunarodnom nivou. Često sam odlazio na sastanke radnih grupa u evropskim institucijama u Briselu kao Slovački narodni ekspert. Posle nekog vremena provedenog u državnoj službi osetio sam nedostatak izazova i potrebu za promenom u karijeri, s toga sam prešao u privatnu farmaceutsku firmu. Ubrzo nakon toga sam zahvaljujući mom predhodnom radnom iskustvu dobio ponudu od jedne firme koja je tražila veterinara komercijalistu za teritoriju Češke i Slovačke, koju sam prihvatio i time se danas bavim. Moj cilj je iskoristiti stečeno iskustvo na tržištu veterinarskih lekova sa prodajne (privatne) i kontrolne (državne) strane i pružati konsultacije zainteresovanim subjektima u ovoj oblasti.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Srbije?
Na moj odlazak iz Srbije, uticalo je nekoliko faktora. Te ’96. sam upravo završio srednju poljoprivrednu školu u Futogu kao veterinarski tehničar i bio sam na životnoj raskrsnici sa pitanjem „Šta dalje?“. Pošto sam od malih nogu sanjao da ću jednog dana postati Veterinar, želeo sam da nastavim školovanje. Tada mi se ukazala prilika da se prijavim na Veterinarski univerzitet u Slovačkoj. Posle uspešnog prijemnog ispita, sve je nekako samo išlo i od tad sam u Slovačkoj. Svoj dečji san o tome da ću jednog dana biti veterinar u belom mantilu sam u međuvremenu malo modifikovao.
Po čemu je poseban grad u kojem živiš?
Živeo sam u nekoliko gradova u Slovačkoj. Svaki od njih mi je na neki način poseban. Košice, grad u kome sam proveo moje studentske dane i prve godine života u Slovačkoj, mi je zauvek prirastao za srce. Divan, doduše u to vreme dosta uspavan grad u poređenju sa Novim Sadom. Vremenom je postao pravi studentski grad, koji je preko godine prepun mladih ljudi, žurki i raznih dešavanja.
Piešćani su grad u kome sam provodio raspuste, u ovom gradu trenutno žive moji roditelji. To je poznato mesto po banjskom turizmu, zato je grad prepun starijih turista, ali priroda je prelepa ima puno lepih parkova i šetališta, i odlično je mesto za odmor. Zanimljivo je to da je banja smeštena u lepom velikom parku na rečnom ostrvu na reci Vah. U Bratislavu sam se preselio po završetku studija 2004. i živim u gradu ili užoj okolini od tada. Bratislava kao i svaki glavni grad je centar svih dešavanja. Grad se neprestano menja i u poslednjih desetak godina se dosta razvio u svakom smislu. Centar Bratislave me podseća na Novi Sad, jer ima svoju tvrđavu iznad grada.(kaže uz osmeh)
Sa kim se najviše družiš u novom gradu?
Posledica toga što sam se često selio je i ta da je teško održati stečena prijateljstva. Većina drugara sa studija se rasula po Slovačkoj i svetu. Sa nekima se susrećem i danas, ali pod pritiskom svakodnevnih obaveza naši susreti su ređi nego što bismo želeli. Trudim se da uvek nađem malo vremena za neki roštilj ili posetu pivnici.
Da li često dolaziš u Srbiju?
U Srbiju dolazim kad god mi to moje obaveze dozvoljavaju. Dolazim uglavnom u periodu od proleća do jeseni barem 4 do 5 puta. Moje posete su većinom kratke, dolazim za vikend. Bratislava je od Novog Sada udaljena oko 500 km, tako da nije problem popodne sesti u kola i uveče se naći s društvom u Novom Sadu. Dolazim i za vreme održavanja Exita, u to vreme sam uvek na godišnjem odmoru tako da spojim dva vikenda u Novom Sadu. Volim tu posebnu opuštenu atmosferu u gradu, za vreme tog festivala. Voleo bih da dolazim i češće, nadam se da će mi se ta želja ubrzo ispuniti.
Šta ti iz Novog Sada najviše nedostaje?
Sve. Nedostaje mi moja baka, koja živi nadomak Novog Sada. Nedostaju mi drugari, sa kojima se još uvek redovno družim. Obožavam kad u Novom Sadu procvetaju i zamirišu lipe. Volim Novosađanke, Štrand, Tvrđavu, druženje. Burek ili pljeskavica najviše prijaju sa društvom u rane jutarnje sate. Zadivljuje me pun centar u podne, popodne, uveče, noću. Nedostaje mi i moj stari novosadski komšiluk gde se svi poznajemo, šetnja do pijace. Mogao bih dugo da nabrajam.
Vraćaš li se uskoro u Srbiju?
Radim na tome. Za sad ne planiram povratak, ali želim da provodim više vremena u Srbiji preko cele godine, tako da trenutno tražim mogućnost za to.
Autor: Ljiljana Kozarev, NsHronika.rs
