Dvadesetjednogodišnji Miloš Marić bio je samo dečak kada je spoznao svu lepotu i značaj pokreta, i sada već gotovo 15 godina pokušava da savlada sve izazove i problematiku telesnog izraza čitavog dijapazona misli i emocija. Danas je u Norveškoj gde polako, sigurnim koracima osvaja plesnu scenu te daleke severne zemlje i nepokolebljivo gradi svoju budućnost profesionalnog igrača. Za čitaoce portala NsHronika.rs Miloš govori o razlozima odlaska, o položaju tamošnjih plesača, svakodnevnim rutinama, spremnosti Norveške da ulaže u mlade, i komentariše čuvenu tezu o rezervisanom i ravnodušnom stavu pripadnika ove nacije prema svim ‘dođošima’ i strancima.
Kada si otišao iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
– Iz Srbije sam otišao 2012. godine. Završio sam, uporedo, dve srednje škole, što se na početku činilo skoro nemogućim. Srednja baletska škola u Novom Sadu mi je pružila znanje i otvorila vrata ka igračkom svetu koji je, u to vreme, za mene još uvek bio neotkriven i tajanstven. Otkrivši čari igre, a posebno one savremene, za mene nije bilo dileme u izboru zanimanja. Kako u našoj državi još uvek ne postoji fakultet ili plesna akademija za igru, bilo to narodna, savremena ili klasična, nisam imao izbora osim da svoje školovanje nastavim u inostranstvu.
Čime se baviš i da li ti Norveška pruža mogućnost da se razvijaš i ostvariš na tom polju?
– Trenutno studiram na norveškom koledžu za ples (The Norwegian College of Dance) na departmanu za savremenu igru i plesnu pedagogiju. Završavam treću godinu studija, i polako ali sigurno koračam ka profesionalnom igračkom svetu koji je pun izazova i iznenađenja. Ta zemlja, Norge (Norge) kako je ja nekada od milja zovem, je sve osim neke dosadne i hladne. Norveška je zemlja puna izazova i mogućnosti za jednu mladu osobu, pogotovo ako pričamo o igračkom poslu. Država vodi mnogo računa o mladim ljudima koji su završili školovanje i pruža priliku kod pronalaženja posla u željenoj struci.
Koliko si se promenio od tvog dolaska tamo do danas?
– Promena je ogromna. Ovo što sam uspeo da doživim, i to što sam se otisnuo u ‘vode’ koje, na početku, nisu bile ‘familiar to me’, dalo mi je dovoljno snage i motivacije da budem otvoren za nove ideje i nove mogućnosti koje mi se pružaju na tom putu. Ovaj proces je jako bitan kada pričamo o jednoj mladoj osobi koja je spremna i voljna da uradi nešto samostalno.
Šta karakteriše mesto u kom živiš i šta ti se najviše dopada u novoj sredini?
– Trenutno živim u “malom glavnom gradu Evrope” – Oslu, gradu koji je ušuškan u jednom od mnogobrojnih norveških fjordova. Grad pruža puno mogućnosti, obiluje kulturnim dešavanjima i prilikama za sva interesovanja. Dodatna blagodet je onaj miris mora i vazduha koji sam u prilici da udahnem svakog dana.
Kako je izgledao proces prilagođavanja? Šta ti je najteže palo?
– Proces prilagođavanja za mene nije bio veliki problem budući da sam već bio spreman na sve to. Što se tiče Norvežana i njihove nadaleko poznate rezervisanosti (hladnoće) prema drugim ljudima, pokazalo se da jedna do dve čašice rakije odmah menjaju njihov pristup.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi poznajemo ovde?
– Svakodnevni život, navike, običaji, sve se mnogo razlikuje. Tu razliku posebno primetim kada se vratim od kuće, iz Srbije.
Kako izgleda jedan tvoj dan i kako provodiš slobodno vreme?
– Moj popunjen dan izgleda ovako – ustajem u 6.45 kako bih obavio redovne jutarnje aktivnosti i krećem na fakultet, uglavnom metroom. Časovi počinju u 8.30 uglavnom vežbama za zagrevanje i istezanje tela. Predavanja najčešće traju do 16.00 kada se moje školske aktivnosti završavaju. Posle toga odlazim na posao i radim do osam uveče. To je skoro svakodnevni raspored. Vremena za slobodne aktivnosti i druženje imam tokom vikenda, osim onda kada radim. A dolazak praznika je za mene najava putovanja. Na putovanje, turneje i slično navikao sam od malih nogu. Voleo sam da putujem i to su mi moji roditelji omogućili (divni mama Nikolina i tata Stevan). Posebno je dobro što Norveška ima dobre avio-veze sa Evropom pa se uvek mogu naći neki jeftiniji letovi i aranžmani.
Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?
– Nostalgija. Jedna jako velika i nezgodna stvar, osetljivo stanje, pogotovo ako ste privrženi rodnom mestu (zavičaju) i državi. Ko ne ode iz zemlje na duže vreme to nikada i ne oseti. Elem, ona postoji i dobro je da postoji jer pruža dodatni motiv za dolazak kući i za razmišljanje.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?
– Novi Sad je grad u kome sam se rodio, završio srednju školu, družio se i izlazio. Ali mesto u kom sam živeo, igrao se, išao u osnovnu školu je Budisava. Tu se uvek rado vraćam. Mesto gde se oseti miris detinjstva. Svaki put kada dođem tu, osetim neku toplinu, neku posebnu energiju koju nigde drugde ne nalazim. Svaki slobodan momenat koristim da dođem kući i “napunim baterije” za dalje.
Da li planiraš da se vratiš u Srbiju ili misliš da te definitivno čeka život negde van granica zemlje u kojoj si rođen?
– To je baš teško pitanje. Na to pitanje nemam konkretan odgovor, vreme će pokazati.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
