Miloš Stanić, je veći deo života proveo u Temerinu i Novom Sadu. Nakon osnovnih studija otišao je na doktorat u Hantsvil, Alabama, gde je proveo oko 4 godine. Potom je 2013. dobio post-doktorat na Univerzitetu u Tventeu, koji se nalazi u Enshedeu, Holandija, i ovde je skoro 2 godine. Uskoro se sa suprugom seli u Minhen za koji se nada da će im biti finalna destinacija.
Kada si otišao iz Srbije i čime se trenutno baviš?
Diplomirao sam 2009. godine mašinstvo na novosadskom FTN-u i tada sam otišao u Ameriku. Godinama se već bavim računarskom dinamikom fluida, što će reći numeričkim simulacijama kretanja fluida. Volim to što radim, za to sam se školovao i planiram se time baviti i u budućnosti.
Zbog čega si odlučio da odeš iz naše zemlje?
Lista je veoma dugačka i smatram da većina razloga koje mogu da pobrojim ima duboke i dugoročne posledice na Srbiju kao državu. Ako baš moram da izdvojim nekoliko razloga to bi bili: manjak prilika za lično i profesionalno usavršavanje, apsolutno nepostojanje vladavine prava i opšti nedostatak bolje perspektive na svim poljima.
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
Trenutno sam u Enshedeu u Holandiji, pa ću o njemu i da pišem. Enshede je holandska “provincija” i ima nekih 160.000 stanovnika, što ga čini dovoljno velikim da nije baš ruralna sredina, a opet dovoljno malim da mogu bicklom da pređem sa kraja na kraj za manje od sat vremena. Mislim da je pre svega grad po meri, i odlično je uvezan sa svim većim gradovima u regionu. Na dva sata vozom su Amsterdam, Utreht, Dizeldorf, Keln i Dortmund. Dopada mi se holandska arhitektura, staro jezgro grada koje sadrži popriličan broj restorana, pabova i prodavnica, kao i dosta zelenila. Infrastruktura za bicikle je fenomenalna, kao i u ostatku Holandije, što ima puno svojih praktičnih strana.
Da li ti nedostaje tradicionalna srpska kuhinja?
Supruga mi redovno pravi sve po redu, tako da ne mogu da kažem da mi nedostaje. Eventualno roštilj, odnosno propisna pljeskavica. Moram dodati da jednako volim i da eksperimentišem sa “stranim” kuhinjama, pa to možda ublažava “nedostajanje”.
Sa kim se družiš u novom gradu?
Uglavnom kolege sa posla, mada ima i nešto lokalnih “Jugovića”. Ekipa je vrlo šarenolika u etničkom smislu i zaista uživam u tome, jer diskusijom sa ljudima iz prve ruke saznajem kako se živi u raznim delovima sveta, od Indije do Brazila. Ta kulturna raznolikost mi daje bolju perspektivu o sopstvenim životnim i političkim stavovima.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Porodica i prijatelji pre svega, kao i Petrovaradinska tvrđava.
Koliko puta godišnje dolaziš u Srbiju?
Nekada sam dolazio 2 puta godišnje i to na duži period. Nažalost, u budućnosti će to morati da se menja zbog profesionalnih obaveza.
Autor: Tamara Kovačević
