Više od hiljadu mladih ljudi trenutno plovi prekookeanskim brodovima i na njima rade kao kuvari, konobari, fotografi, oficiri… Za ovu varijantu privremenog radnog mesta najčešće se opredeljuju oni koji nemaju posao, ali glavni razlog jeste novac – za mesec dana rada na kruzeru zaradi se kao za tri meseca na istom poslu koji je teško naći u Srbiji. Mladen Kocić, poslednjih par godina radi na kruzerima, ali najviše vremena provodi u Orlandu i Majamiju, gde njegova sestra živi i radi. Naš sagovornik, otkrio je za portal, šta je najinteresantnije u poslu kojim se bavi, kao i šta mu najviše nedostaje iz Novog Sada.
Kada si otišao i čime se trenutno baviš?
Otišao sam 2013. godine, trenutno radim kao fotograf na Diznijevim brodovima i odgovoran sam za štampanje fotografija, kontrolu kvaliteta istih, kao i za tehnički deo foto operacije.
Zbog čega si odlučio da odeš iz Srbije?
U jednom trenutku mi se činilo da tapkam u mestu i da je odlazak iz Srbije jedino rešenje koje mi može pomoći. Kada sam stvari postavio tako, bilo je veoma lako odlučiti. Sad mi se čini da imam mnogo više otvorenih opcija nakon te odluke.
Šta ti se najviše dopada u poslu koji radiš?
Život na brodu je prilično pojednostavljen, budući da su obezbedjeni hrana i smeštaj, a postoje i ljudi čiji je posao isključivo da organizuju aktivnosti za posadu – paraglajding, plivanje sa delfinima, turnire u košarci, fudbalu, bilijaru, karaoke, posete Dizni parkovima, itd. Takođe, prednost rada na Diznijevom brodu su i besplatne propusnice za Dizni parkove.
Koliko imaš vremena za druženje na brodu i sa kim najradije provodiš vreme?
Ljudi dolaze i odlaze svakodnevno. Družim se i održavam kontakt sa ljudima iz Srbije, Hrvatske, Amerike, Španije, Indije, Filipina.. Pored sestre, koja je na par sati vožnje, najviše se družim sa prijateljima iz Orlanda sa kojima sam radio tokom prvog ugovora.
Da li ti nedostaje tradicionalna srpska kuhinja?
Naravno! Kada nisam u Srbiji onda mi nedostaje srpska kuhinja, a kada se vratim onda mi nedostaje meksička kuhinja. Mada, našao sam jedno mesto gde spremaju dobre ćevape i sarmu. (smeh)
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Veruj, ništa specijalno, izuzev prijatelja i porodice. A biću iskren…. najviše mi nedostaje raskopan Bulevar Jaše Tomića svaki put kad dodjem. To me valjda prvo dočeka.
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Uglavnom dođem jednom ili dva puta godišnje, budući da mi ugovor traje od šest do osam meseci. Nekako namestim sebi da to uvek bude leti, pošto nisam ljubitelj snega i ostalih zimskih nedaća.
Autor: Tamara Kovačević, nshronika.rs
