Moja sagovornica se ceo život bavila plesom, ali zbog nepostojanja škola, viših škola i fakulteta za takvu vrstu umetnosti, odlučila je da upiše glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kako sama kaže, nije to baš bilo ostvarenje njenih snova, ali je sigurno bilo najpribližnije onome što je želela. Odmah po završetku fakulteta, dobila je ulogu u mjuziklu “Briljantin” u Pozorištu na Terazijama u Beogradu.
– U prvi mah bila sam presrećna, ali kad je uzbuđenje splasnulo, ostala je činjenica da je to to! Nema dalje od toga. To je jedino pozorište koje se bavi mjuziklom i, bila najgora ili najbolja, to je i početak i kraj. To saznanje ubijalo me je u pojam. E, to je ono što ne želim svom detetu. Da nema mogućnost izbora. Želiš li da budeš astronaut? Budi! Radi na tome. Saznanje da možeš da se baviš nečim što zaista želiš, da se za to školuješ, a posle i da možeš normalno da živiš od toga – kaže na početku razgovora Nataša Bocij Bosančić, a zbog čega je ova mlada i talentovana dama odlučila da napusti Srbiju i šta joj je sve doneo život u “belom Svetu”, saznaćete u nastavku njene životne priče!
Kada si otišla iz Novog Sada i koji je bio motiv tvog odlaska?
Iz Novog Sada sam otišla pre tačno godinu dana, iako smo suprug i ja to odavno planirali. Onog momenta kad smo shvatili da ćemo postati roditelji, tu ideju o odlasku počeli smo da sprovodimo u delo. Pomisao da dete odgajamo u Srbiji gde su totalno poremećeni sistemi vrednosti, bila je jedan od glavnih razloga za odlazak. Iako je većina naših prijatelja mislila da smo ludi što odlazimo jer oboje imamo lepe i plaćene poslove, što je, nažalost, danas retkost, smatrali smo da je to najveća usluga koju možemo da učinimo našem detetu.
Čime se baviš?
Najviše svojom porodicom i sobom! To je nešto za šta sam imala minimalno vremena dok sam živela u Srbiji. Uživam u dugim šetnjama, odlascima na bazen, učenju novog jezika, druženju… Baš sam se uželela da radim stvari na tenane i da uživam u tome.
Tek sam počela sa učenjem jezika i čim ga pristojno savladam, sledeći korak mi je potraga posla. U našem mestu postoji nekoliko plesnih klubova gde ću se prijaviti i ponuditi usluge trenera i koreografa. Gluma na nemačkom ipak zahteva ozbiljno poznavanje jezika, pa će to morati da sačeka. Ono čemu težim je rad na četiri ili maksimalno šest sati. Ne bih volela da izgubim dragoceno vreme odrastanja deteta. Gledala sam oglase za posao iz čiste radoznalosti. Svega ima, od čistačice, preko lekara, advokata, knjigovođa, rada u buticima… Sve ono što je u Srbiji misaona imenica.
Šta ti se najviše sviđa u novom gradu?
Uvek sam bila fan velikih gradova, što veći to bolje, ali nevoljno priznajem da su mala mesta, seoca, bar u Nemačkoj, raj na zemlji. U našem kvartu dozvoljeno je voziti 7 kilometara na sat. Sva deca su na ulicama, igraju fudbal, crtaju kredom, trkaju se sa automobilima na daljinsko upravljanje. Imamo šest igrališta u blizini kuće, nije to ništa ‘fensi’, ništa to nije lepše od prosečnog novosadskog igrališta, ali je sve celo, čisto, očuvano. To je mesto gde se deca bezbrižno igraju. Benshajm ima oko 45.000 stanovnika, i koliko god to zvučalo malo mesto, ono ima sve. Tri pozorišta, bioskope, jezero, bazene, galerije, biblioteke… Frankfurt i Majnhajm su nam na 30 kilometara i kada se uželimo buke, tamo smo za pola sata.
Kako provodiš slobodno vreme i sa kime se družiš?
Sve predrasude o Nemcima sam srušila. Ja, kraljica srdačnosti, sam za njih hladni, uštogljeni Englez. Posle samo nedelju dana boravka ovde, znala sam pola ulice, većinu prodavačica, pekarki… Svi se javljaju, svi se grle. Mi smo se šalili kako se svi smeškaju i kako su srećni kao da su na bensedinima. Tako da, mogu slobodno reći, imamo divne prijatelje Nemce, sa kojima se družimo svakodnevno, deca nam se druže, posećujemo se po kućama, idemo na igrališta, rođendane… Kao da smo sto godina ovde. Sa našim ljudima se slabo družimo, prvo jer ih baš i nema, a drugo, naši ljudi su većinom, nažalost, došli ovde iz egzistencijalnih razloga, i njima smo mi jako čudni i neobjašnjivi. Poznajemo divnu porodicu iz Zrenjanina, sa njima se odlično razumemo i družimo.
Da li ti je bilo teško da se navikneš na novu sredinu ?
Selila sam se bar 10 puta u životu, pa mi nekako to navikavanje na nove sredine, nije bilo teško. Mada, znate kako kažu, nije se teško navići na bolje. Jedina otežavajuća okolnost je nepoznavanje jezika. Trude se oni, ali ne znaju. To je baš bio problem pri vađenju različitih dokumenata, papira od važnosti. Na kraju to sve ispadne u redu, ali je stresno. Takođe, bili smo u strahu od toga što ne znamo gde je dežurna ambulanta, apoteka. Sve ostalo je jako brzo ‘leglo’ na svoje.
Šta ti nedostaje iz Novog Sada?
Ljudi, samo ljudi! Kad bih sve mogla da ih preselim kod sebe bilo bi savršeno! Nedostaju mi mame i tate i braća, Maki i Ija, Sanda, Ivanica, Sanja, Sonja, Dunja, Sima, Lela, Sara, Dora, Gaga, Maja, Nensi, Ana, kum Lote… Jedina stvar oko koje se preispitujem svakodnevno je da li sam smela da oduzmem detetu bake i dede, prababe i pradede. Vreme provedeno sa njima neprocenjivo je. Iako se čujemo gotovo svaki dan, vidimo preko Skajpa, fale mi da samo sedimo i zajedno ne radimo ništa.
Koliko često dolaziš u rodni grad?
Ovih prvih godinu dana sam dolazila gotovo svaka dva meseca, bila sam pola u Novom Sadu pola u Nemačkoj. Igram u divnoj predstavi ‘Drž’-ne daj’, u režiji Maje Grgić, sa fantastičnim kolegama Sonjom Leštar i Nikolom Ivačkovim, i bilo mi je jako teško da izađem iz tog projekta. Sami smo ga pisali i producirali i igramo ga uspešno već četvrtu godinu. Oni su mi rado izlazili u susret, pa smo igranja sinhronizovali po mojim letovima. Onda kad dođem, ostanem bar dve tri nedelje, pa obavezno obiđem ‘svoju decu’ iz PK Lala u kojoj sam bila trener nekoliko godina. Za Novu godinu sam sebi poželela da se najzad skrasim na jednoj adresi, pa sam odlučila da ću dolaziti u Srbiju samo dva puta godišnje.
Autor: Bojana Šević
Foto: Privatna arhiva
