Novosađanin Nikola Novaković radi kao programer, a njegova supruga Danica je poslovni analitičar. Žive i rade u Kaliforniji. Zahvaljujući zelenom kartonu koji je Danica dobila na lutriji, odlučuju da se presele u Ameriku i, kako kažu, odlazak u drugu zemlju definitivno im je promenio perspektivu i pogled na svet. U intervjuu su nam detaljno ispričali njihova lična iskustva u belom svetu, kao i to da bi u Srbiju dolazili mnogo češće da mogu, ali nikad se ne bi vratili za stalno. Iz Novog Sada im najviše nedostaju porodica i prijatelji, a sve ostalo mogu da nadoknade jer San Francisko definitivno ima šta da ponudi. Pročitajte njihovu priču.
Kada si otišao u SAD i čime se tamo baviš?
– Ja sam programer, a Danica je poslovni analitičar. U SAD smo došli 2008. godine. Danica je dobila zeleni karton na lutriji, pa smo odlučili da se preselimo i isprobamo život u Americi. Ja sam tada radio za kanadsku kompaniju koja je imala kancelariju u Čikagu, pa su mi tamo ponudili posao i tamo smo se prvo preselili.
Otkud baš San Francisko?
– Još dok smo živeli u Čikagu svake godine smo posećivali prijatelje u LA, tako da smo zavoleli Kaliforniju i klimu i poželeli da se tu preselimo. Ja sam potom dobio ponudu od Skajpa 2010. godine koju sam prihvatio i onda smo krajem te godine odradili “Route 66” u jednom pravcu i preselili se u San Francisko i od tada živimo ovde.
Šta turiste najviše oduševljava tamo?
– Ovaj deo Kalifronije ima stvarno svašta da ponudi, za svačiji ukus po nešto. San Francisko je predivan grad, ali naravno” Golden Gate”, “painted ladies”, “cable cars” i “Alkatraz” su glavne gradske atrakcije. Sa druge strane, za one koji vole prirodu, tu je okean sa najboljim plažama za surfovanje, jako puno šuma i nacionalnih parkova za planinarenje. Na svega par sati vožnje su “Yosemite”, “Sequoia park” i jezero Tahoe. I naravno, za one koji vole tehnologiju, ovde je centar svetske industrije (Silicijumska dolina), pa ljudi vole da posete tehnološke parkove kompanija poput “Google”, “”Facebook”, “Apple”… Za ljubitelje vina novog sveta, Napa i Sonoma su na svega sat i po vožnje.
Ono što je manje poznato ljudima van Amerike je da je Kalifornija takođe i zimska destinacija. Jezero Tahoe ima četrnaest skijališta na Skvo Veli je bila zimska olimpijada 1960. godine i mi često tamo odlazimo zimi. Pošto je udaljen svega tri sata vožnje od obale do vrha planine, ljudi često govore da je moguće surfovati i skijati u istom danu. Ono što je najlepše je da skijaš ceo vikend, a onda u ponedeljak ideš na posao po sunčanom danu i ne moraš da čistis sneg.
Da li si u Ameriku išao na sigurno, sa nekom preporukom ili na sreću?
– Kao što sam već pomenuo, mi smo imali tu sreću da je mene čekao posao, ali osim toga nisam nikoga lično poznavao u Čikagu. Jedan od dobitnika zelene lutrije prethodnih godina je celu proceduru opisao na svom blogu, koji je imao nekih hiljadu komentara i potom se pretvorio u forum “ Zelena lutrija”. Kroz forum smo stekli većinu prijatelja na početku, koji su nam izuzetno pomogli da se snađemo u Americi.
Da li si razmišljao da se ikad vratiš u Srbiju, da li si se pokajao zbog odlaska ili bi svakako opet otišao i uradio isto?
– Nisam se nikada pokajao zbog odlaska, baš naprotiv. Mislim da je ovo jedno divno iskustvo koje oplemenjuje čoveka i voleo bih da imam priliku da živim u više zemalja u svetu tokom svog života. Odlazak u drugu državu na duže vreme definitivno promeni perspektivu i način gledanja na stvari.
U Srbiju bih jedino voleo da u nekom momentu dođem na malo duže vreme – 6 meseci do godinu dana maksimalno, ali nikako za stalno. Pošto sada imamo decu, voleo bih da mogu malo više vremena da provedu sa porodicom i bakama pošto one nisu u mogućnosti da putuju. Bilo bi lepo kada bi čovek mogao godišnje da provede mesec dana tamo, ali to baš nije lako izvodljivo.
Koliko je teško steći nove prijatelje?
– Već sam pomenuo da smo dosta prijatelja stekli kroz forum, ali osim toga čovek upozna mnoge ljude na poslu, u komšiluku i slično. Recimo, kada smo se doselili odmah sam potražio “Linux User Group” u Čikagu i tu sam brzo stekao brojne prijatelje sa kojima sam i danas u kontaktu, a neki su se takođe preselili ovde.
Kad pomisliš na Novi sad, šta ti najviše nedostaje?
– Porodica i prijatelji na prvom mestu. Sve ostalo se manje-više može naći i ovde. Mislim da odlazimo dovoljno često tamo da zadovoljim sve one druge stvari koje bi možda nedostajale.
Koliko često obiđeš Novi Sad, da li uopšte i uspevaš s obzirom na veliku udaljenost?
– Moram reći da smo poslednjih par godina dosta često dolazili, nažalost, ne uvek pod sretnim okolnostima. Sada pravimo neku pauzu od tri godine zbog dece, ali se jako radujemo dolasku iduće godine, kada najmlađi član familije bude imao bar 6 meseci.
Autor: Nataša Polarecki
Foto: Privatna arhiva
