Iskrena da budem, grad Gvandžou se desio spletom okolnosti, ali bez obzira na to, mnogo sam zavolela ovaj grad. U Srbiju dolazim retko, ali pošto smo nedavno na moju inicijativu, otvorili i kancelariju za izvoz robe u Srbiji, nadam se da ću dolaziti češće – kaže naša sugrađanka Pavlina Radić rodom iz Morovića kod Šida.
Kada si otišla iz Srbije i čime se trenutno baviš?
Iz Srbije sam otišla pre dve godine, aprila 2013. Trenutno živim i radim u Gvandžou kao glavni menadžer za izvoz robe iz Kine za jednu arapsku firmu koja ima svoju kancelariju u Emiratima i Saudskoj Arabiji.
Šta je bio motiv tvog odlaska?
Otišla sam zato što mi je sadašnja firma omogućila da usavršim jezik, unapredim svoje poslovno iskustvo stečeno do tada i naravno – iz finansijskih razloga. U Srbiji, u prethodnoj firmi u kojoj sam radila, imala sam divan posao, ali je plata bila daleko od onoga što bi moglo da omogući neki normalan život.
Zašto baš Gvandžou?
Gvandžou mi se mnogo dopada zato što su Kinezi veoma ljubazan narod, imaju bogatu kulturu i prirodne lepote kojima odiše.U ovom gradu možete sresti ljude iz najrazličitijih delova sveta, koji su došli u Gvandžou kako iz poslovnih, turističkih tako i iz medicinskih razloga. Svakako nećete otići razočarani i na posletku- zbog kineskog čaja i izvanrednih masaža.
Sa kime se družiš u novom gradu i da li ti je bilo teško da se uklopiš u sredinu?
Najviše se družim sa Kinezima, jer ovde Srba nema mnogo. Nije mi bilo teško da se uklopim, jer dok sam radila u Srbiji često sam dolazila u ovaj grad, tako da sam, manje-više, znala sta me čeka. Vremenom sam naučila kako pojedine stvari ovde funkcionišu i našla način kako da se nosim sa njima. Jedini problem zna da bude jezička barijera. Još uvek učim kineski (smeh).
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Mnogo mi nedostaju prijatelji sa kojima se družim još iz srednjoškolskih dana, šetnja Petrovaradinskom tvrđavom i spokoj kojim Novi Sad odiše. Međutim, prateći situaciju u Srbiji, nekako mi budućnost Srbije ne deluje mnogo perspektivno. Volela bih da se vratim, ali ne vidim čemu. Ovde imam više mogućnosti da napredujem, da živim normalno, tako da za sada ostajem ovde. Možda jednog dana, nikad se ne zna.
Autor: Tamara Kovačević
