Sandra Aydogan, porodična i poslovna žena, trenutno udata za aramejca, rođena je u Baču 1988. godine i svega 40 dana provela u svojoj rodnoj zemlji. Kako kaže, Srbiju ne poznaje tako dobro, ali veoma joj je interesantna mentalitet i energija koja vlada u Srbiji. Naša sagovornica je za naš portal otkrila pozitivne strane mesta u kojem živi, kako se snalazila od malih nogu te i da li planira povratak.
Čime se trenutno baviš?
Radim u jednoj kancelariji za računovodstvo, gde vodim računa o firmama i njihovim finansijama. Mnogo volim se taj posao, jer imam više vremena da budem sa decom. Ipak moj “dream job” je posao medicinske sestra i trudiću se jako da ga i ostvarim.
Šta je bio motiv tvog odlaska iz Srbije?
Lično nisam birala da li ću odrastati u Austrijii ili u svom rodnom mestu, ali svakako sam svojim roditeljima beskrajno zahvalna što su odabrali ovu držav. Kao dete sam uvek maštala o tome da se vratim u Srbiju kad već oni neće, i ako ovde imam dosta rodbine i prijatelja. I dan danas osećam nostalgiju, kako dođe tako i prođe.
Gradić u kojem živiš ima zanimljivo ime – Guščije selo. Po čemu je poseban?
Nikada nisam bila ljubitelj velikih gradova, zato i živim u maloj varoši. Mirno je, mnogo lepo. Odiše životom i cvrkutom ptica, a ja to najviše volim. Nekako nisam osoba za buku i smog koji donosi gradski život. Ja sam ipak seosko dete!
Sa kime se najviše družiš?
Imam mnogo prijatelja različitih nacija, koji su otvoreni za nova poznastva, da upoznaju tuđu kulturu i da možda čak nauče i jezik koji njima nije blizak. Među mojim prijateljima najviše ima nemaca, aramejaca i afrikanaca.
Da li često dolaziš u Srbiju i planiraš li možda povratak sa svojom porodicom?
Pre nego što sam se porodila dolazila sam dva puta godišnje, mada sam jedno vreme i svaki vikend odlazila, jer nije mi tako daleko. Biću iskrena, mnogo volim Austriju i sva mesta u okolini zato što mi pružaju mogućnost napredovanja i usavršavanja a da te niko ne pita za godine. Jako bih volela da mogu da upoznam više od istorije, kulture ove države, jer je to nešto najdragocenije. Što se povratka tiče, ne verujem, ali svoju decu sam naučila da vole državu i poštuju svoje korene i da se sa tim ponose!
Autor: Tamara Kovačević
