Saša Obradović: Neverovatan je osećaj živeti u Dubaiju, uživam u svim blagodetima ovog emirata

Novosađanin Saša Obradović bio je kondicioni trener našim internacionalnim sportistima kako košarkašima, fudbalerima i karatistima, tako i plesačima. U Novom Sadu radio je kao lični trener u jednoj od prestižnih teretana, vodio tekvondo klub i bio reprezentativac u istoj disciplini. Radna biografija mu je zanimljiva i višestrana, pored navedenih poslova radio je godinu dana kao asistent na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje. Dugogodišnje iskustvo koje je stekao pomoglo mu je da se brže snađe u tuđini, ali vreme prilađovanjanja novom okruženju trajalo je znatno duže. Zbog uslova za rad u našoj zemlji Saša je sa svojom suprugom otišao u Emirate kako bi sebi izgradio bolju i sigurniju budućnost.

Kada si otišao iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?

Iz Srbije sam otišao 14. oktobra 2012. godine zbog želje da za sebe, suprugu i potencijalno buduće dete obezbedim bolju budućnost i materijalnu sigurnost. Supruga i pored “bachelor” i “master” diplome nije mogla danađe posao u Srbiji, bilo je momenata da ako ga je pak i dobila, nije bila plaćena za to što je radila po 3-4 meseca. Stalna priča da će nešto biti bolje i da će se promeniti, ali ništa od toga, sve to bila je kap koja je prelila čašu i zbog toga smo odlučili da napustimo zemlju. Vodili smo se mišlju da probamo pa ako ne ide, uvek možemo da se vratimo. Nama se ukazala prilika u i eto danas radim i živim u Dubaiju.

Čime se baviš?

Trenutno radim kao fitnes i sportski koordinator i trener atletike na departmanu za studentske aktivnosti na “Middlesex Univerzitetu” u Dubaiju. Pripremam i organizujem studente za među fakultetska takmičenja u atletici ili eventualno za trkačka dešavanja, kao što su Nike run, maraton i polumaraton, dobrotvorne trke. Takođe treniram fakultetsko osoblje, kao i studente koji žive u studentskom smeštaju. Pre ovog sam radio, kao i veliki deo Srba, Filipinaca i Brazilaca, kao personalni trener. Radio sam tri godine za najveći i najpoznatiji svetski lanac teretana – “Gold’s gym”.

Koliko ti je bilo potrebno vremena da se navikneš na novu sredinu?

Kao i svaki početak je težak. Nova sredina, ljudi, običaji, tradicija, kultura, ponašanje, pravila, hrana, vremenska razlika, radno vreme, odnosi, novac i vrednosti, bile su za mene nepoznanice i dileme. Ali ok, mnogo sam laške, bolje i brže sve to prebrodio, jer nisam sam. Za mene je bitno da imam nekog, kao podršku, kao druga, ja volim da kažem sapatnika i saputnika. Bude mnogo lakše psihički uz podršku. Trebalo mi je nekih 3 do 6mesci, recimo, do godinu dana da se naviknem na novo okruženje. Postoje dve stvari zbog kojih mi teško pada život u ovom gradu. Prvo je pakleno leto, tokom kojeg temperature ovde budu do 52 stepena Celzijusa. Ovde je sve pod klimama, čak i autobuska stajališta na ulici, a drugo vlaga, kao nešto na šta se mi nismo gotovo uopšte navikli. Najčešće je pojačana kada se vreme odnosno godišnja doba menjaju i tada se ne izlazi iz stana, što nam pada teško.

Šta ti se najviše sviđa u novom gradu?

Mogućnost da se napreduje, potreba za radnom snagom i zapošljavanjem, nešto što je kod nas u Srbiji baš u deficitu. Interesantno je da su lokalni ljudi izuzetno domaćinski, prijateljski raspoloženi, pošteni i žele da učine da se osećamo dobro. Vole da ugoste i prirede nešto što možda nikada nisi bio u prilici da vidiš, a baš mnogo želiš. Meni je zanimljivo što imam mogućnost da radim sa različitim ljudima sa raznih krajeva ove planete i da to funkcioniše sjajno. Mogu da se pohvalim da treniram studente iz Nigerije, Sudana, Venecuele, Indije, Pakistana, Francuske, Španije, Amerike, Palestine, Kanade, Egipta, Jordana, Filipina, Šri Lanke, Saudijske Arabije, Irana, Surinama. Neverovatan je osećaj da mogu da vidim, osetim, i probam život u Dubaiju, nešto što mnogi ljudi iz našeg okruženja mogu nažalost samo da zamisle ili da sanjaju da im na nadohvat ruke bude neko svetsko čudo, ili čudo savremene arhitekture, čuvena građevina ili dostignuće moderne tehnike i tehnologije.

Sa kime se družiš i kako provodiš slobodno vreme?

Družim se sa dosta Srba, bivših kolega sa prethodnog posla i njihovim lepšim polovinama, kolegama sa fakulteta, i bivšim studentima sa istog, bivšim klijentima sa prethodnog posla. Radio sam tri godine kao lični trener pa sam sa nekim klijentima ostvario prijateljsko-drugarski odnos. Takođe družim se i sa lokalnim stanovništvom, Bahreinacima, jednom Britankom, Kanađankom, Škotkinjom, polu-Australijanacem, polu-Južnoafrikanacem, nekoliko parova Brazilaca… Dakle, društvo je raznoliko i veliko. Volimo da odemo na plažu, pravimo roštilj, rekreiramo se vožnjom biciklom 50 kilometara u pustinji, nekad odemo u bioskop. Okupljamo se za naše praznike, i tada svako nešto napravi i donese i na taj način ih svi zajedno obeležavamo značajne datume, a naravno povremeno idemo u neizbežni šoping, nekad za sebe, a nekad za dragu rodbinu koja nam nedostaje u želji da ih obradujemo.

Koliko često dolaziš u Novi Sad?

Nažalost, jednom godišnje, ponekad se desi da to bude dva puta u toku godine.

Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?

Ljudi, roditelji, sestra i njeni klinci, prijatelji, kumovi, drugari, rodbina, jer je ovde sve nekako polu privremeno, priroda, psi, šetnja gradom, ponekad i hrana, mada sam se relativno privikao, morao sam da se prilagodim i promenim navike u ishrani. Zatim vožnja biciklom sa drugom po Fruškoj gori, pijace jer ovde nema pijaca kao takvih kakve ih mi znamo i imamo.

Da li planiraš da se vratiš u Srbiju?

Kakva je situaciju u Srbiji, a priča se da nam kreće na bolje, sigurno nećemo u skorijoj budućnosti planirati povratak. Jednog dana sigurno hoćemo jer i supruga i ja imamo roditelje i rodbinu koji su u poznim godinama, red bi bio da im se nađemo pod stare dane. Jedan od najboljih načina da im se odužimo za sve što su za nas učinili jeste da im se nađemo kada im to bude najpotrbnije. Iako nas nepostojanje ekonomije i industrije i prosperiteta, barem tako ja vidim stvari, teraju što dalje da idemo iz zemlje i samim tim ne pomislimo na trenutna dešavanja u zemlji a kamoli da razmišljamo o povratku. Za sada sigurno ostajemo u Dubaiju.

Autor: Ljiljana Kozarev
Foto: Privatna arhiva