“Kada odete u zemlje poput Nemačke i Italije, posebno se lako uspostavljaju prijateljstva sa ljudima iz bivših jugoslovenskih zemalja. U inostranstvu to zajedništvo koje je na našim prostorima razoreno, više dolazi do izražaja“, otkrio nam je Saša Hrnjez.
Sa željom da nastavi studije u jednoj od inostranih zemalja, Saša, 2007. godine odlazi Italiju. Tamo završava filozofiju, ali da bi završio fakultet i doktorirao, najpre je morao naučiti nemački i italijanski ,kako bi pratio predavanja što je bio dodatni izazov. Jedno vreme boravio je u Berlinu, sada živi u Torinu, a pored filozofske discipline prevodi dela iz filozofije, psihoanalize i esejistike. Ispričao nam je da mu u mestu u kojem trenutno živi najviše nedostaje smisao za humor kao i hrana i specijaliteti koje je imao u svom rodnom gradu.
Kad si otišao u Italiju i čime se baviš?
Krajem 2007. godine otišao sam prvi put u Torino, u Italiju, na magistarske-specijalističke studije iz filozofije, posle čega sam nastavio sa doktorskim studijama koje sam nedavno završio. U međuvremenu sam živeo i u Berlinu, jer sam bio na istraživačkom boravku. Bavim se filozofijom, specijalizirao sam se u nemačkoj klasičnoj filozofiji mada pored toga zanimam se i za ostale filozosfske discipline, estetiku i političku filozofiju. Takođe već nekoliko godina radim kao prevodilac, prvenstveno sa italijanskog na srpski, prevodim dela iz filozofije, psihoanalize, esejistiku.
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
Torino za mene više i nije nova sredina, posle ovoliko godina mogu reći da je postao i moj grad. Ono što mi se i dalje dopada tamo jeste kombinacija italijanske i francuske atmosfere, spoj mediteranskog i alpskog, što taj grad čini specifičnim ne samo u arhitekturi nego i u dinamici grada i mentalitetu. Dopada mi se i filmska kultura koja se tamo neguje: Torino je na neki način filmski grad što se primeti i u velikom broju bioskopa. Ali Berlin, u kojem sam takođe živeo u nekoliko navrata, i gde sam se stalno vraćao, posebna je priča. Taj grad će uvek delovati na mene kao nov, zato što je neiscrpan, multietnička metropola koja osvaja na svakom koraku i daje čoveku mogućnost da se isproba pogotovo ako se bavi nečim kreativnim.
Sa kim se družiš u novom gradu?
Kada neko dođe iz inostranstva da studira prve osobe koje se sreću su studenti stranci. Tako sam i ja u početku prvo upoznavao uglavnom strance koji su bili u sličnoj situaciji. Tek posle kada se stekne veća veština u vladanju jezikom upoznaju se i “domaći”. Tako da se sada u principu družim sa svima, sa ljudima iz celog sveta. I moram da dodam: posebno se lako uspostavljaju prijateljstva sa ljudima iz bivših jugoslovenskih zemalja. .U inostranstvu to zajedništvo koje je na našim prostorima razoreno, više dolazi do izražaja.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Pa ne mogu reći da mi nedostaje nešto posebno. Tu je više u pitanju jedan osećaj koji je pomalo nomadski i ne daje ti mira gde god da si, pa onda kad sam u Torinu hteo bih da budem u Novom Sadu, a kad sam u Novom Sadu onda mi se ide iz njega. Ako bih morao da izdvojim nešto što nedostaje to je hrana, specijaliteti. I možda smisao za humor koji je ovde specifičan.
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Zavisi od obaveza. Obično dolazim dva puta godišnje i tokom leta se zadržim duže, barem mesec dana. Međutim postoje i periodi kada ne budem i po pola godine i više.
Da li je osnovni motiv za odlazak bio posao, novac, dalje usavršavanje ili želja za upoznavanjem novih kultura i ljudi?
Osnovni motiv za odlazak bila je želja da nastavim studije u nekoj drugoj zemlji. Naravno to je podrazumevalo naučiti strani jezik, u mom slučaju italijanski, pa i onda i nemački, tako da se mogu pratiti predavanja, polagati ispiti i pisati radovi, što je samo po sebi predstavljalo izazov. A što se tiče širenja poznanstava i prijateljstava, uz životno iskustvo u drugačijoj sredini i sve veštine snalaženja koje se tako stiču, to je možda i ono najdragocenije, mnogo bitnije od završenih studija i diploma.
Autor: Nataša Polarecki
