Stipendija koju je pre dve godine dobio za master program iz bioinženjerstva otvorila je mladom Novosađaninu, Stefanu Đukiću, vrata u svet. Tačnije dvoje njih budući da je u okviru programa godinu dana proveo u gradiću na severu Holandije, a narednu, gde se i danas nalazi, u Irskoj. Mladost, optimizam i želja, kako za usavršavanjem tako i za kulturološkim širinama i spoznajama sveta van granica naše zemlje, učinili su da Stefan sa lakoćom prigrli tu priliku, ali i da je napornim radom i zalaganjem u potpunosti opravda. Više o njegovom iskustvu i zapažanjima pročitajte u nastavku intervjua.
Kada si otišao iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
Iz Srbije sam otišao u septembru 2014, pre tačno dve godine, a razlog mog odlaska je bilo školovanje. Odlučio sam da, dok me još uvek ništa jako ne vezuje za Srbiju, odem u “beli svet” i da naučim nešto što nisam mogao u Srbiji. Želeo sam i da upoznam nove ljude, kulturu, jezik… i povrh svega, da vidim da li je zaista život bolji na Zapadu.
Čime se baviš i da li zemlja u kojoj danas živiš pruža mogućnost da se razvijaš i ostvariš na tom polju?
Pre svega mesec dana završio sam master studije iz neuroinženjerstva na Triniti koledžu u Dablinu, a potom su me, sedam dana kasije, zaposlili kao asistenta istraživača na departmanu za neurologiju u okviru istog fakulteta. Moja istraživačka grupa je fokusirana na ALS-u (Amiotrofička lateralna skleroza), i moj tim radi na metodama koje će jednog dana pomoći u razumevanju, dijagnostici i nadam se, prevenciji ove bolesti. Što se tiče usavršavanja, mislim da Irska sasvim dovoljno ulaže u obrazovanje i istraživanje. Pritom direktorka mog departmana, Orla Hardiman, veoma prijatna žena i iskusna profesorka, ume da privuče velike fondove i dobre istraživače. A fondovi za istraživanje i iskusan tim je ono što mi je već u prvih par dana omogućilo da naučim mnogo toga.
Koliko te je ta životna avantura promenila i da li žališ što si otišao?
Slobodno mogu da kažem da me je odlazak iz Srbije naterao da sazrim brže, i na vreme. I povrh svega toga da drastično smanjim period vremena koji mi je neophodan da se priviknem na novu sredinu. U početku sam morao da se naviknem na to da nema mame da mi kuva hranu, opere i ispegla odeću, da nema tate da mi da džeparac, kao ni starih prijetelja da izađemo u grad za vikend. Međutim, sve se to dalo naučiti i nadoknaditi. Apsolutno ne postoji ni jedan razlog zbog kog bih mogao da zažalim što sam upisao studije van Srbije.
Šta ti se najviše dopada u novoj sredini?
Ono što mi se ovde najviše dopada je činjenica da ima mesta za svakoga. Šta god da je to što želiš da budeš i čime god želiš da se baviš, uz dovoljno truda, ovde možeš da uspeš. Ne postoje samo određeni “profili gde ima novca”. Naime, ja sa mojom strukom u Srbiji ne bih mogao da radim nigde drugde osim na fakultetu, sa nadom da ću jednog dana postati profesor. Međutim, moja želja je da u budućnosti radim u nekoj kompaniji. Trenutno u Irskoj radim kao istraživač, a potom planiram da pređem u neko preduzeće koje se bravi, na primer, neuromarketingom.
Kako je izgledao proces prilagođavanja i šta ti je najteže palo?
Mislim da sam ja imao mnogo sreće na samom početku jer sam prvo otišao u Holandiju, u omanji studentski grad. Pronaći smeštaj u velikim, glavnim gradovima je ogroman problem, ma kako se banalno to činilo ljudima, naročito ako si nov u gradu ili student. U Dablinu, na primer, stanodavci ne vole studente, cene stanova su apsurdno visoke, i veoma je teško pronaći sobu koja je prihvatljivog kvaliteta, lokacije i cene. Prvih mesec dana, nakon što sam otišao od kuće i iz Srbije, najteže mi je bilo to što se nekako sve odjednom promenilo. Odjednom sam sam morao da raspolažem svojim novcem, sam da kuvam za sebe, sam da perem svoj veš, da pričam konstantno na engleskom, da se privikavam na novi obrazovni sistem i da budem non-stop ekstravertan. Moram da napomenem da ustaljeno mišljenje i predrasuda o tome kako su ljudi na Zapadu hladni, uopšte nije tačna. Kada si nov u gradu, pogotovo student, vrlo lako nađeš nove drugare koji su isto kao i ti internacionalni studenti, u potrazi za prijateljstvima. Lokalci imaju svoje stare drugare pa nisu primorani da budu tako otovreni, što je po mom mišljenu savim razumljivo. Ali vremenom se i to promeni. Ja sam u poslednje dve godine stekao nekoliko dobrih drugara lokalaca u obe države.
Kako izgleda jedan tvoj dan i kako provodiš slobodno vreme?
Do pre mesec dana manje-više po ceo dan provodio sam radeći na master radu. Od kada sam pak dobio posao, dan mi počinje oko 8 ujutru kako bih stigao do 9 na svoje radno mesto. Tamo sam do 17h, potom odlazim u teretanu, a zatim kući da večeram i spremim hranu za sutra. Ako nisam jako umoran uvek pokušam da se nađem sa društvom, bar na kratko. Iako već ovo deluje kao da sam poprilično zauzet, ovih dana sam počeo da uvodim i veslanje u svoj raspored. U svakom slučaju, vikendom me definitivno nećete naći kući – ili sam na izletu ili u izlasku sa ekipom.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi ovde poznajemo?
Imam utisak da su ljudi srećniji i zadovoljniji. Ne mogu da kažem da je ovde med i mleko, ali ljudi nemaju iste probleme koje naš narod ima – imati novca i prilike da radiš, ili se usavršavaš u onome što voliš i budeš svoj je ovde moguće. Nije uvek lako i ne uspe iz prve, ali je uz trud realizacija tih želja i snova izvesna. Sa druge strane, to za sobom, kao posledicu, povlači činjenicu da su ljudi jako zauzeti. Vikend je uglavnom jedini deo sedmice kada mogu da posvetim više pažnje ljudima. Mislim da je sasvim razumno da se jedino radom može doći do novca, ali nekad imam osećaj da nama još uvek ne prija taj tempo.
Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?
U principu, nostalgija me i ne hvata nešto često. Ako se i desi, uglavnom je reč o situacijama kada mi se dešava nešto lepo u životu, a porodica i prijatelji nisu tu da u tome zajedno uživamo. Srećom, to se donekle nadoknadi modernom tehnologijom. Zaista mi se nikada nije desilo da sam pomislio da odustanem i da kupim kartu u jednom pravcu za Srbiju. Mislim da sam se savim lepo snašao ovde, te da stoga nemam problema sa nostalgijom.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?
Vrela leta i Egzit. Definitivno. Nažalost obaveze mi nisu dozvoljavale da mu se često vratim, tako da je Novi Sad svaki put morao da čeka po godinu dana da bi me opet video. Ove godine dolazim u oktobru. I jedva čekam. A usput, u procesu planiranja je i poseta za vreme sledećeg Egzita.
Da li planiraš da se vratiš u Srbiju ili misliš da te definitivno čeka život negde van granica zemlje u kojoj si rođen?
Mislim da su veoma male šanse da se vratim u Srbiju. Kada god počnem da stavljam pluseve i minuseve, definitvno plusevi preovladaju. Radim ono što volim i imam dovoljno prihoda da mogu da nadoknadim ono što mi nedostaje – da posetim porodicu i prijatelje u Srbiji. Iako sam trenutno u Irskoj i ne postoje razlozi zbog kog bih želeo da je uskoro napustim, mislim da me definitvno život ipak čeka negde u blizini Amsterdama.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
