Nakon svoje prve, jednogodišnje i više nego interesantne američke avanture koja ga je kao čoveka, stručnjaka u svojoj oblasti i umetnika nesumnjivo gradila, definisala i menjala, mladi istoričar umetnosti, Stefan Žarić, još jednom je spakovao kofere i krenuo put Estonije sa nadom da će baš tamo uspešno nastaviti proces nadogradnje znanja i iskustva, što onog životnog, što profesionalnog. Sa kakvim problemima se na tom svom putešestviju susretao, da li je zažalio što je otišao, koje opcije je zapravo imao, šta je za njega dom i koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi ovde poznajemo, pročitajte u intervjuu koji sledi:
Kada si otišao iz Srbije i koji je bio razlog tvog odlaska?
Iz Srbije sam prvi put otišao 2013. godine u Mineapolis, koji se nalazi u Saveznoj Američkoj Državi Minesoti. Otišao sam kao jedan od nekoliko studenata pod punom stipendijom američkog Stejt Departmenta, sa ciljem da provedem jednu akademsku godinu na njihovom univerzitetu, te obavim stručnu praksu u muzeju moderne američke umetnosti, Weisman Art Museum. Nakon završetka studija tamo, proveo sam neko vreme radeći u Berlinu i Novom Sadu, a potom sam se na leto 2016. godine odselio u grad Tartu u Estoniji, radi studiranja na University of Tartu i obavljanja istraživanja u gradskom umetničkom muzeju, Tartu Art Museum.
Čime se baviš i da li ti je matična zemlja pružila mogućnost da se razvijaš i ostvariš na tom polju?
Trenutno sam na diplomskim studijama istorije moderne umetnosti, sa fokusom na modni dizajn XX veka, i uzimajući u obzir moju struku, logičan odgovot na ovo pitanje bi bio – ne! Matične muzejske institucije ne rade već godinama, a one koje rade pružaju vrlo malo šansi studentima. Naša muzejska scena je još uvek u bolnom tranzitivnom grču od istorijski utemeljenog socijalističkog pristupa istoriji umetnosti, te se svako obraćanje institucijama doživljava kao atak na nečije radno mesto. Pisao sam mnogim muzejima i galerijama, no vrlo je mali broj onih, uglavnom novosadskih, koji su na saradnju i pristali. Putovao sam svuda po američkom i evropskom kontinentu, tamo su muzeji otvorene platforme za regeneraciju demokratije. Ukoliko student političkih nauka ili pak penzioner na neki način želi da doprinese muzeju, za takvo nešto postoji platforma i strategija. Sa druge strane, kod nas se posao kustosa elitizuje do banalnosti, imena i prezimena se stavljaju u prvi plan, zbirke i kolekcije svojataju, i zaboravlja se da kustos treba da bude nevidljivi medijator između publike i umetnosti. Reći ću vam toliko da sam u estonskom muzeju, kao dvadesetpetogodišnjak, bio među najstarijma u kolektivu, a da bi kod nas i sa duplo više godina bio među najmlađima.
Koliko te je odlazak u Estoniju promenio, i da li si u nekom momentu zažalio što si otišao?
Odlaskom iz primarne komforne zone vaš život dobija potpuno novu dimenziju. Neverovatan je osećaj biti odsečen od nečeg familijarnog. Na momente sam se, i u Americi i u Estoniji, osetio kao u Velikom Bratu, posmatrajući život u Srbiji kroz vrlo redukovane i filtrirane sadržaje. U skladu sa time, uslede i promene. Fizički izgled, lični stil, pogledi na svet, i što je najvažnije od svega, sposobnost da tolerišete diverzitet i kritički mu pristupate.
Šta ti se najviše dopada u novoj sredini?
Estonija je vrlo izbalansirana sredina, i njihova tranzicija iz Sovjetskog saveza ka Evropskog uniji je primerna studija slučaja na koju mislim da bi Srbija trebalo da se ugleda u svojoj potencijalnoj integraciji ka EU. Ono što me je osvojilo jeste neverovatna saobraćajna povezanost sa celokupnim regionom Severoistočne Evrope. Za svega nekoliko evra možete se trajektom otisnuti do Helsinkija, vozom do Rige ili autobusom do Petersburga. Za šest meseci provedenih u Estoniji posetio sam i Norvešku, Švedsku, Finsku, Dansku, Letoniju, Litvaniju, Rusiju, pa čak i Kazakhstan, i to nekoliko puta, a uskoro planiram put u Azerbejdžan i Island.
Kako je izgledao proces prilagođavanja i šta ti je najteže palo?
S obzirom na to da sam se već susreo sa ekstremnim klimatskim uslovima u Minesoti, za koju važi da ima najintenzivnije zime za jednu metropolitsku sredinu, bio sam pripremljen za sličnu matricu u Estoniji. Poteškoće su usledile u prevazilaženju prepreka koje neminovno postoje kada su u pitanju građani čije države nisu članice Evropske unije. Upisivanje fakulteta, boravišne dozvole, viza, osiguranje, sve to je zaista otežalo inicijalno prilagođavanje nepoznatom. Estonski jezik je takođe bio velika nepoznanica. Iako pored srpskog govorim engleski, francuski i ruski, najteže je bilo uhvatiti se u koštac sa estonskim jezikom, koji za razliku od litvanskog i letonskog, pripada ugro-finskoj jezičkoj grupi. Za sada mogu da kažem da uspešno mogu da obavim kupovinu u super marketu i odem u posetu frizerki, pa ćemo da vidimo koliko će moj estonski da napreduje.
Kako izgleda jedan tvoj radni dan i kako provodiš slobodno vreme?
S obzirom na to da u muzeju obavljam istraživanje, a na fakultetu pišem tezu, nemam fiksiran raspored. Kada nisam okupiran akademskim i profesionalnim obavezama, trudim se da kuvam i putujem što više. Za jednog istoričara umetnosti od krucijalnog je značaja da bude izložen različitim kulturama, i u kontaktu sa međunarodnim umetničkim praksama. Ponekad, kad mi nedostaju moji psi, odem do lokalnog azila za kuce i mace pa pomognem koliko mogu.
Koliko je tamošnji život drugačiji od onog koji mi ovde poznajemo?
Kada sam doneo odluku da se zaputim u Estoniju, mislio sam da će biti mnogo više sličnosti, uzimajući u obzir da su i naša i njihova država prošle kroz slične ideološke matrice – Jugoslaviju i Sovjetski Savez. Dok smo mi nekako ostali okovani prošlošću uvek se pozivajući na konflikte sa susedima, Estonija je napravila vrlo izbalansiran otklon od opresivne prošlosti, i iskoristila svoj kulturni kod da se prikloni nordijskim kulturama i uživa sve benefite istih. Budući da planiram na leto da posetim Sarajevo, jedan od retkih gradova u kojem nikad nisam bio, činjenica da ne postoji čak ni voz iz Srbije do tamo me prosto poražava.
Koliko često te hvata nostalgija i kako se boriš sa njom?
Za mene je ideja Srbije u stvari ideja mog rodnog grada Kule, moje porodice, vrlo malog broja prijatelja, i moja tri psa bez kojih ne mogu da zamislim svoj život. To su upravo i razlozi zbog kojih se javi nostalgija, ali se izbalansiram. Pored toliko putovanja i menjanja sredina, vodim se rečenicom koju mi je drugarica došapnula kada sam u suzama napuštao Ameriku: „Home is within you, or home is nowhere at all.“
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada i koliko mu se često vraćaš?
Priklonio sam se severnjačkom senzibilitetu i ideji vode – u Mineapolisu sam živeo kraj reke Misisipi, a u Tartuu pored Emajogi reke. Moram da priznam da mi s toga šetnje kejom sa svojim psom Medom i zalazak sunca nad Dunavom najviše nedostaju. Nedeljna popodneva kada bih cunjao Muzejem Vojvodine i divio se bogatom raznolikom nasleđu koje je iznedrilo naš grad i našu zemlju. Ne želim da budem još jedan ogorčeni disident, ali plašim se da to i postajem, pa se i Kuli i Novom Sadu, a Beogradu vrlo retko, vratim inkognito.
Da li planiraš da se vratiš u Srbiju ili misliš da te definitivno čeka život negde van granica zemlje u kojoj si rođen?
U Srbiju sam se vratio početkom februara tekuće godine, da regulišem svoj studentski status, dovršim master rad i odmorim se od impresija i putovanja. Iz Srbije, da li nažalost ili na sreću, planiram poslednji put da odem na jesen 2018. godine, i započnem doktorske studije, nadam se u Kopenhagenu ili Montrealu. No pre toga, zadovoljstvo mi je da vas pozovem na prezentaciju svog istraživanja iz oblasti estonskog dizajna koje su mi kolege iz Muzeja Vojvodine dozvolile da prezentujem u njihovoj instituticiji, a koje će biti deo sjajne izložbe nordijskog stakla tokom marta i aprila tekuće godine.
Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva
