Negovanje ljubavi prema putovanju i istraživački duh, svakako se ne postiže živeći samo u jednom mestu, baš iz tog razloga mlada novosađanka Una Marin odlučila se da promeni sredinu, kako bi stekla samostalnost tako i profesionalno i životno iskustvo. Nakon akademske razmene studenata u Sloveniji u Mariboru, donela je odluku da ne želi da ostane u Srbiji pa tako se 2014. godine doselila u Austriju, spremna da prihvati sve što će joj život u ovom mestu doneti. Radi za najveću međunarodnu studentsku organizaciju AIESEC na poziciji potpredsednika za globalni program prakse i prodaje a u timu sa kojim radi izmeđuostalog pronašla je i prijatelje za ceo život. Beč joj se najviše dopada jer odiše kulturom i lepotom u svakom smislu, parkova ima mnogo i grad je generalno zelen, tako da kad god želi da se opusti, prošeta do najbližeg parka i uživa u pejzažu. Iz Novog Sada joj najviše nedostaje Grbavica i odlasci na kafu, jer tamo nema priliku često da odlazi na takva mesta, što zbog cena u kafićima, što zbog obima posla i učestalosti putovanja.
Šta je bio motiv odlaska iz Novog Sada?
Najveći motiv odlaska mi je bio promena životne sredine i sticanje vrednog iskustva, ličnog i profesionalnog u inostranstvu. Uvek sam čvrsto verovala u mobilnost studenata i koliko par meseci samostalnog života u drugoj državi može da promeni osobu, zbog čega sam i pre par godina provela pola godine na akademskoj razmeni studenata u Sloveniji na Univerzitetu u Mariboru. Od kako sam se vratila shvatila sam da ne želim da ostajem u Novom Sadu i Srbiji već da želim da istražujem, upoznajem druge kulture, ljude, načine rada i da stičem iskustvo koje ne bih dobila ostajanjem u Novom Sadu. Generalno volim da putujem, tako da sam spojila lepo i korisno.
Kad si otišla u Austriju i čime se baviš?
U Austriju sam došla 10. maja 2014. godine, tako da će uskoro biti godinu dana kako živim ovde. Radim za najveću međunarodnu studentsku organizaciju AIESEC na poziciji potpredsednika za globalni program praksi i prodaje. Odgovorna sam za osam lokalnih komiteta i za razvoj ove oblasti u Austriji. U međuvremenu sam se prijavila i za predsednika ove organizacije tako da ću od 1. jula ove godine imati priliku da vodim organizaciju u Austriji i predstavljam ovu državu na globalnom nivou pored još 127 predsednika iz svih zemalja sveta. To što radim je na neki način vezano za moju struku, s obzirom da sam i dalje student Evropske ekonomije i biznisa na Univerzitetu u Novom Sadu, ali mogu slobodno da kažem da sam kroz volontiranje i, trenutno, rad u ovoj organizaciji naučila mnogo više o menadžmentu, upravljanju resursima, liderstvu, biznisu i drugim temama nego na studijama. Pored toga, dobila sam priliku da predstavljam AIESEC u Austriji na četiri velike međunarodne konferencije u Poljskoj, Mađarskoj, na Tajvanu i u Kambodži, a u narednoj godini me čekaju konferencije u Indiji, Sjedinjenim Američkim Državama i Tunisu, čemu se neizmerno radujem. To što radim me neverovatno ispunjava i ne mogu biti srećnija što se nalazim baš tu gde jesam i što radim za ovakvu organizaciju koja za cilj ima mir i ispunjenje ljudskog potencijala.
Koliko je tamo cenjenija i plaćenija ta struka nego kod nas?
Da budem iskrena, trenutno nisam plaćena koliko bi jedan ekonomista bio plaćen u Austriji iz prostog razloga što je ovo jedna studentska organizacija. Kada osoba iz inostranstva dođe u Austriju da radi u nacionalnom timu u kojem sam ja trenutno, pokriveni su neki osnovni životni troškovi, kao što je stanovanje, godišnja karta za prevoz, osiguranje, viza i generalno konferencije na koje odlazim u svojstvu predstavnika zemlje, a pored toga dobijam i džeparac za hranu. Od roditelja nisam tražila finansijsku podršku i zadovoljna sam svojim trenutnim životnim uslovima, jer mi je jedan od ciljeva odlaska iz Srbije bila i samostalnost u svakom smislu. Ukoliko bih radila za neku kompaniju u ovoj oblasti, verujem da bi finansijska naknada bila mnogo viša, ali u narednih godinu dana ne planiram da se zaposlim, tako da ću moći da uporedim uslove u Srbiji i ovde bar još neko vreme.
Sa kim se družiš u novom gradu i koliko je teško steći nove prijatelje?
U Austriji sam poznavala jednu osobu pre nego što sam se doselila. Moja mreža poznanika je u roku od godinu dana porasla na više od 300 ljudi, što iz Austrije, što iz drugih zemalja. Mogu da kažem da sam izgradila prijateljstva za ceo život sa nekim ljudima, dok za ostale verujem da ćemo ostati u kontaktu čak i kada krenemo drugim putevima. Trenutno radim u timu od osam ljudi i sa tim ljudima sam najbliža. Oni dolaze iz Srbije, Rumunije, Španije, Luksemburga, Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke. Mislim da nije teško steći nove prijatelje u inostranstvu dokle god je osoba otvorena za upoznavanje i prihvatanje različitih ljudi iz različitih zemalja, kultura, rasa i religija. S obzirom da sam uvek volela da upoznajem takve ljude, nikada mi nije bio problem da se sa njima i zbližim, što eventualno dovodi do prijateljstva.
Šta ti se najviše dopada u novom gradu?
Beč je jedan fenomenalan grad. Ko god je bio u Beču može da kaže da grad jednostavno odiše kulturom i lepotom na svakom koraku. Prvih mesec dana sam se osećala kao turista i pokušavala sam da upoznam grad što bolje jer sam želela da se osećam kao kod kuće dok živim i radim u inostranstvu, što u Beču nije teško. Grad je odlično uređen, sistem prevoza je fantastičan i iako je ovo velik grad, nije teško doći od tačke A do tačke B u roku od pola sata. Činjenica je da je život skuplji ovde nego u Srbiji, ali ja sam naučila da raspolažem svojim novcem i da živim jedan normalan studentski život bez velikog luksuza sa manje mesečnih prihoda nego što naši studenti uglavnom imaju u inostranstvu. Ono što najviše volim u Beču su parkovi – ima ih mnogo i grad je generalno zelen, tako da kad god želim da se opustim, prošetam do najbližeg parka i jednostavno uživam.
Da li je teško prilagoditi se drugim ljudima i načinu življenja?
Mislim da ovo zavisi od osobe do osobe. Ja sam generalno fleksibilna i prilagodljiva osoba, tako da smatram da meni ništa nije teško. Period prilagođavanja mora da postoji gde god da se odselite, samo što je u nekim državama za neke ljude malo duži. Mislim da nije isto prilagoditi se bečkom načinu života i Austrijancima koliko bi bilo recimo vijetnamskom načinu živa i ljudima odande. Najviše zavisi od ličnosti i koliko vremena i truda osoba želi da investira u prilagođavanje, a ja sam bila vrlo otvorena i spremna da prihvatim sve što mi Austrija donosi.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Ne bih rekla da mi nedostaje bilo šta vezano za grad, jer sve, a i više od toga, imam ovde. Ono što svima nedostaje kada se odsele su porodica i prijatelji, ali u mom slučaju to nije veliki problem jer se čujem sa ljudima često preko Skajpa. Jedna od stvari koja mi definitivno nedostaje je ispijanje kafe u komšiluku, u Hogaru na Grbavici sa prijateljima. Obožavam to mesto jer sam tamo provodila skoro svaki dan u poslednjih pet-šest godina i uvek se znalo da kada se nalazimo, idemo baš tamo. Najveća razlika između mog života u Novom Sadu i u Beču je upravo odlazak u kafiće na kafe svakodnevno, jer ovde to ne radim, što zbog cena u kafićima, što zbog obima posla i učestalosti putovanja na koja odlazim zbog istog. Možda će se nekome ovo činiti kao sitnica i nebitna stvar, ali ako bih izdvojila jednu specifičnu stvar koja mi nedostaje – to bi bilo to.
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
Srećom, Beč nije daleko i postoje svakodnevne linije koje povezuju Austriju i Srbiju i karte nisu skupe, tako da sam u toku godine dosta često dolazila u Novi Sad, najčešće zbog ispita koji i dalje treba da položim na fakultetu u Subotici. U narednoj godini, ovi odlasci će se definitivno smanjiti jer ću imati više odgovornosti i neće biti tako lako sesti u bus i otići u Novi Sad kad poželim.
Autor: Nataša Polarecki
