Iako nije rođena u Novom Sadu, ovo je njen grad jer joj je blizak kako zbog rodbine tako i studentskih dana koje je provela u njemu. Vanja Bogićević još u toku studija razmišljala je o inostranstvu i samostalnom životu u nekim od evropskih ili američkih gradova. Vodeći se pričom da u Evropi u nekim državama naše ljude smatraju građanima drugog reda, stavila je tačku na Ameriku tačnije Ohajo, multikulturalno mesto u kojem toplo vreme čini ljude pristupačnijim i srdačnijim za komunikaciju. Iz tog razloga njen krug prijatelja čine ljudi svih krajeva sveta. U avgustu 2014. godine se preselila sa suprugom u Ohajo, gde je počela da radi kao predavač na Ohajo Stejt Univerzitetu. Nedostaju joj prijatelji i rodbina, šetnje gradskim kejom, sedenje u baštama, tamburaši. Želja joj je da u narednom periodu u Novi Sad povede neke od prijatelja iz SAD-a kako bi mogli da iskuse naše gostoprimstvo, noćni život i fenomenalnu hranu!
Šta je bio motiv odlaska iz Novog Sada?
U Novi Sad sam došla kao student arhitekture 2007. godine i provela 5 godina u njemu. Iako nisam rođena u Novom Sadu, taj grad mi je oduvek bio blizak, kako zbog rodbine koja živi ovde, tako i zbog mogućnosti koje pruža u odnosu na manje gradove u Vojvodini. Međutim, još u toku studija na novosadskom univerzitetu sam često razmišljala o studiranju u inostranstvu i o izazovu potpuno samostalnog života u gradu u kome nemaš nikog svog. Uvek je interesantno upoznavati tuđu kulturu, ljude i način života, ali još zanimljivije je kada iznenadiš sebe i prepoznaš koliko te novi život menja i utiče na tvoje sagledanje stvarnosti. Ili pak poreklo i tradicija nađu čvrsto uporište u tvojim kritičkim stavovima i hteo-ne hteo shvatiš da se ne možeš u potpunosti identifikovati sa novom državom. Nezaobilazni motiv je svakako bila i potraga za lagodnijim životom i stabilnijom finansijskom perspektivom.
Kad si otišla u Ameriku i čime se baviš? Otkud baš ta država, preporuka ili na sreću?
Više puta sam razmatrala da li da odem neku od evropskih država, ali me je odbijala činjenica da su nažalost ljudi iz naših krajeva često tretirani kao građani drugog reda. Igrom slučaja moj tadašnji momak, sada muž je otišao 2010. godine u SAD na doktorske studije. Naravno, srce je izabralo da i ja krenem „preko bare“, tako da sam nakon dve godine priprema, polaganja različitih kvalifikacionih testova i aplikacija na post-diplomske programe u avgustu 2012. godine otišla na Floridu gde sam upisala Master studije po drugi put, ali sa potpuno novim fokusom na hotelijerstvo. U tom periodu sam živela na relaciji Orlando-Sarasota i prelazila 400 do 800 km nedeljno da bih uskladila privatni i poslovni život. Univerzitet južne Floride u Sarasoti mi je pružio stipendiju za školarinu i zaposlenje asistenta na fakultetu. Kroz taj posao sam zavolela istraživački rad u društvenim naukama i odlučila da nastavim sa doktorskim studijama. U avgustu 2014. godine smo se preselili u Kolumbus, Ohajo gde sam počela da radim kao predavač na Ohajo Stejt Univerzitetu, dok je moj muž zaposlen kao docent, “assistant professor”. Takođe sam upisala doktorat iz oblasti ponašanja potrošača sa kojim krećem narednog avgusta.
Sa kim se družiš u novom gradu?
U Orlandu i Sarasoti sam upoznala izuzetno dobre ljude koje smatram pravim prijateljima i sa kojima održavam kontakt iako sam u Kolumbusu. Pošto je na Floridi skoro svako došao iz neke druge države ili kraja Amerike, pored Amerikanaca, naše floridsko društvo čine ljudi iz Turske, Rusije, Kine, Sirije, Palestine, Emirata, Italije, Portugala, Venecuele, Brazila, Perua, Karipskih ostrva… Upravo zbog multikulturalnosti koja odlikuje Floridu nije teško uspostaviti prvi kontakt i valjda toplo vreme čini ljude pristupačnijim i srdačnijim za komunikaciju.
Uprkos tome što Ohajo Stejt ima veliki broj stranih studenata, Kolumbus je sam po sebi odličan primer pravog američkog grada gde pretežno žive ljudi koji su rođeni i odrasli u njemu. Sama sredina je donekle zatvorenija i konzervativnija pa sam možda stekla realniji utisak o tipičnom životu na Midvestu i odnosima sa ljudima. Interesantna je činjenica da veliki broj restoranskih lanaca testira nove proizvode baš u Kolumbusu, jer se smatra da tamošnja populacija solidno prikazuje preferencije prosečnog Amerikanca. Imala sam sreće da je po dolasku u Kolumbus zajednički prijatelj iz Orlanda mene i mog muža upoznao sa jednim bračnim parom, preko kojih smo proširili naš krug prijatelja, koji pretežno rade na univerzitetu. Mada su se u našem okruženju našli Nemac, Belgijanac, Korejanci, Indusi i Kinezi, čini mi se da se ovde ipak više družimo sa Amerikancima. Takođe, upoznali smo par momaka i koleginicu na departmanu iz nama bliskijeg stanovišta.
Šta ti se najviše dopada u novom gradu i šta je ono što turiste najviše oduševljava tamo?
Kolumbus mi se pre svega svideo zbog toga što poseduje određeni nivo gradskog uređenja i što je jedan od retkih američkih gradova u kome nije nemoguće opstati bez automobila. Iako su i distance i dalje neuporedivo veće nego u Novom Sadu, prijatno je i relativno bezbedno šetati po gradskim kvartovima i univerzitetskom kampusu. Gradski prevoz je solidno organizovan i besplatan za sve studente, a postoji i posebna kružna linija besplatna za sve korisnike koja povezuje centar grada sa stambeno-poslovnim zonama na bliskom severu i jugu. Arhitektura u gradu je takođe interesantna što se može ogledati i po imenima kvartova. Tako na primer se kvart u kome živim zove Viktorijansko selo a u blizini se nalaze Italijansko i Nemačko selo. Kolumbus je pre svega poslovni centar i prestonica države Ohajo tako da ga ne mogu svrstati u značajnu turističku destinaciju. Tu se nalaze sedišta tri velike američke korporacije, sedišta velikih lanaca brze hrane Wendy’s i White Castle i kompanije koje je osnovala čuvenu liniju intimnog veša Victoria’s Secret. Posetioci koji dolaze radi poslovnog turizma mogu da posete zoološki vrt koji je drugi po veličini u SAD-u, lokalne festivale i sportske manifestacije, ali su pre svega oduševljeni restoranskom ponudom gastro-pabova, etničkih resetorana, lokalnih kraft pivara i pristupačnošću života što je i mene lično privuklo.
O turizmu u Orlandu mogu samo reći da je najposećenija destinacija u Americi zahvaljujući Diznijevim i Univerzalovim tematskim parkovima dok je Sijesta Ki plaža u Sarasoti više puta izglasana za najbolju plažu u državi.
Da li je teško prilagoditi se drugim ljudima i načinu življenja?
Koliko je teško promeniti način života zavisi od tipa osobe i destinacije na koju odlaziš. Iako sam isprva želela da se otisnem sama u nepoznato, ipak sam pre dolaska u novu državu stekla realniju sliku o životu tamo slušajući utiske svog muža i dobila veliku pomoć kako njegovu, tako i njegovih prijatelja. Za početak, imala sam nekoga da me dočeka na aerodromu i preveze kolima što je neverovatna prednost u Orlandu gde u toku dana u dnevnim aktivnostima možeš izgubiti sate u transportu. Želim da verujem da nisam doživela kulturni šok nakon dolaska pošto je američka kulturna globalno prisutna i poznata. Onda se setim kako u prvoj nabavci nisam mogla da se snađem u supermarketu pošto nisam poznavala robne brendove, kako nisam znala da sipam gorivo samostalno na benzinskoj pumpi jer se transakcija obavlja preko kreditne kartice i kako me je lokalno stanovništvo zbunjeno gledalo dok sam jedina hodala ulicom u opasnim kvartovima gde se oni ne usuđuju ni da voze. Prvih šest meseci je najteže a onda ti osećanja otupe i shvatiš da ćeš se prilagoditi načinu življenja samo ako ispuniš svoju glavu pozitivnim mislima i zaista se potrudiš da shvatiš autentičnu kulturu nove zemlje bez predrasuda, upoređivanja sa poznatim i oslanjanjem isključivo na ljude koji govore tvoj maternji jezik.
Šta ti najviše nedostaje iz Novog Sada?
Svakako da mi nedostaju prijatelji i rodbina, šetnje gradskim kejom, sedenje u baštama, tamburaši. Nedostaju mi odlasci na izložbe i gradske manifestacije poput Interfesta i Cinema City-ja. A o domaćim specijalitetima, restoranima, medovači, pa čak i noćnoj brzoj hrani ni da ne govorim… tu su burek kod Đorđevića, index sendvič, Zlatiborsko prozorče, restorani na Ribarcu…
Koliko puta godišnje dolaziš u Novi Sad?
U proseku sam dolazila na svakih godinu i po dana, jednom u decembru 2013. godine i sada na par meseci preko leta. Volela bih da mogu da dolazim češće, ali mi nažalost obaveze ne dozvoljavaju. Takođe se nadam da ću sa sobom uspevati da povedem neke od prijatelja iz SAD-a da bi mogli da iskuse naše gostoprimstvo, noćni život i fenomenalnu hranu!
Autor: Nataša Polarecki
