Građani Srbije slabo veruju sudstvu, što su potvrdila mnoga istraživanja, a nedavno i sam ministar pravde Nikola Selaković.
Nezadovoljstvu radom ovog organa dodatno doprinose različite visine kazne koje sudije dosuđuju za iste prekršaje. To odmah izaziva sumnju da se na sudije utiče, da su prisutni korupcija i pritisci, i da nezavisnost srpskog pravosuđa ne postoji.
Negativne reakcije javnosti izazvale su presude za dva saobraćajna udesa u Novom Sadu. Prvi slučaj je saobraćajna nesreća koju je uzrokovao Dragan Racić 2009. godine u Kisačkoj ulici, a u kojem su poginule dve osobe. Novosadski Apelacioni sud potvrdio je 2013. godine odluku Višeg suda kojom je Racić osuđen na pet godina zatvora. Drugi slučaj odnosi se na presudu od pre nekoliko dana Despotu Vraniću za udes kod Merkatora u junu 2014. godine kada je život izgubilo troje mladih.
Vranić je, kao i Racić, optužen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, za koje je zakonom predviđena kazna od dve do 12 godina zatvora.
Iako ne može da se raspravlja o Vranićevom slučaju jer je u pitanju prvostepena presuda koja još nije pravosnažna, i treba da uslede žalbe, ono o čemu se može govoriti je reakcija javnosti na presude. U komentarima po sajtovima i društvenim mrežama dovodilo se u pitanje koliko je visina izrečene kazne pravedna u odnosu na izgubljene živote i odgovornost vozača, a u Racićevom slučaju i to koliko je na presudu uticala činjenica da je njegov otac Slobodan u vreme udesa bio direktor novosadske filijale AIK banke.
Potpredsednik društva sudija Srbije Omer Hadžiomerović kaže da javnost ima svoja očekivanja kada je u pitanju kazna, ali da to ne bi trebalo da utiče na presudu.
“Sudije sude isključivo na osnovu onoga što stoji između korica sudskih spisa, tj. samo na osnovu onoga što se događalo, pa može da dođe do nekih neslaganja između javnosti i sudske presude. To ni u kom slučaju ne bi trebalo da predstavlja neki pritisak na sud, a i ako postoji, to je nedozvoljeni pritisak. Naravno da se javnosti moraju pružiti potpuno jasne informacije zbog čega je neka odluka doneta”, navodi Hadžiomerović za 021.
S druge strane, direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja Damir Okanović smatra da javnost jako utiče na sudske postupke i generalno na pravosuđe.
“Međutim, ono što najviše utiče na javnost jesu mediji. Kako mediji kreiraju sliku o nekoj saobraćajnoj nezgodi, tako se otprilike i javnost postavlja, a onda sud to ima u vidu. Mislim da pritisak javnosti može da bude pozitivan, odnosno da utiče na sudstvo da ne podlegne nekim drugim pritiscima već da nekome propiše pravednu kaznu. S druge strane, lično su mi poznati slučajevi gde ljudi zaista nisu odgovorni za saobraćajnu nezgodu, ali je pritisak javnosti takav, da se ide na to da se taj neko bukvalno stavi na lomaču. Onda je to slučaj gde sud kažnjava ljude koji su zapravo nevini”, kaže Okanović.
Okanović ističe da je sudska praksa u Srbiji poprilično šarolika, što nije dobro.
“Ujednačena sudska praksa bi svakako doprinela tome da imamo stabilne presude, odnosno da na određen slučaj ne može da utiče javnost ili neki centri moći, već da sudija sudi po pravu i pravdi. Recimo, nije dobro da u jednom sudu neko bude osuđen zbog krivičnog dela gde su nastale teške telesne povrede jednog lica na godinu i po dana zatvora, a da u istom sudu za četiri teško povređena lica neko dobije da plati 50.000 dinara i to je sve. Jednostavno, ima dosta problema u sudsko-tužilačkoj praksi, ali postoji nada da će se ta sudska praksa ujednačiti i dovesti do toga da oni koji su krivi za pogibije na našim putevima zaista za to i odgovaraju”, nada se Okanović.
Sa ovim se slaže i Hadžiomerović.
“Jeste činjenica da postoji neujednačena sudska praksa i u pogledu rešavanja nekih pravnih pitanja, a verovatno i kada je u pitanju visina izrečenih kazni. To je opšti problem ujednačavanja i to prilično ozbiljan koji treba rešiti na adekvatan način. Da se s jedne strane zaštiti nezavisnost suda i sloboda odlučivanja, a s druge strane da se ta praksa ujednači”, kaže Hadžiomerović.
Okanović kaže da ono što dodatno izaziva nezadovoljstvo javnosti je to da određeni vozači imaju brojne prekršajne prijave, za šta se obično sazna tek kada taj vozač učestvuje u ozbiljnijoj saobraćajci, i neko pogine.
“Postoji jedan krug vozača koji su sticajem okolnosti naučili razne trikove i uočili rupe u zakonu, i koji uspešno izbegavaju prekršajni postupak. Tako saznamo, pre svega iz medija, da postoje ljudi koji imaju deset, dvadeset ili više prekršajnih prijava, a da nisu procesuirani. Izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja, kao i izmene Zakona o prekršajima, idu na to da saseku takvo ponašanje”, navodi Okanović.
Advokat Rajko Jelušić smatra da nijedan zakon, ma koliko on bio savršen ne može da reguliše sve životne situacije zbog čega u sudskoj praksi postoje odluke koje su zakonite, ali ne i pravedne.
“Takvih odluka je u mojoj praksi bilo i u krivičnom i u parničnom postupku. Kada se radi o krivičnom postupku, takve su recimo odluke kada se radi o počiniocima krivičnih dela iz nehata, kada posledica tog dela tako teško pogađa samog počinioca da je zaista nepravedno uopšte vođenje krivičnog postupka i proglasiti ga krivim, ali sudovi to ipak moraju da rade, jer zakon predviđa da se i takvi počinioci kazne. To su na primer krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, kada u jednoj saobraćajnoj nesreći vozač zbog nehatnog postupanja pogine neko iz njegove porodice. Smatram da je u takvim slučajevima nepravedno voditi postupak, jer je život već dovoljno učinio da to lice bude kažnjeno”, kaže Jelušić za 021.
Koliko su građani nezadovoljni presudama, često se može videti po komentarima na internet portalima i društvenim mrežama.
Ovaj tekst proizveden je uz podršku Evropske unije u okviru programa “Jačanje medijske slobode u Srbiji” kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost Radija 021 i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.
Autor i foto: 021.rs
