Prošle godine na današnji dan objavili smo tekst sa sećanjima nekoliko poznatih Novosađana na 24. mart 1999. U nastavku saznajte šta su oni tada rekli! A vas, dragi čitaoci, pozivamo da nam ispričate gde ste vi bili i šta ste radili tog dana.
Novi Sad jedan je od gradova u Srbiji koji je tokom NATO bombardovanja 1999. godine pretrpeo najveća razaranja. Svi mostovi na Dunavu srušeni su u aprilu, mesecu u kojem je načinjena i najveća materijalna šteta gradu, a nagoveštaj velikog uništenja učinjen je već 24. marta oko 20 časova. Tog prvog dana bombardovanja pogođeni su Policijski centar na Klisi, obližnje građevinsko preduzeće “Novograp” i kasarna “Majevica” na Detelinari.
Danas, 17 godina kasnije, nema Novosađanina koji se ne seća momenta kada su bombe potresle njegov voljeni grad.
– Kada su pale prve bombe pakovao sam stvari za putovanje, trebalo je da idemo u Dortmund na turnir. S obzirom na to da sam imao 15 godina i da mi je bilo jasno da nećemo putovati u Nemačku, bio sam razočaran. Ipak, najviše sam se osećao uplašenim jer sam osetio brigu za okruženje oko sebe – priseća se bivši igrač RK “Vojvodina” Branislav Radišić.
Iako su se tog 24. marta oglasile sirene, mnogima nije bilo jasno šta se tačno dogodilo.
– Mislili smo da se udes desio. Pre nego što je počelo bombardovanje bila sam na času sa decom, koji je počeo u 20 časova. Ubrzo zatim brat me je obavestio da je počelo bombardovanje. Sećam se da sam tog jutra odnela pasoš da mi produže, zato što je trebalo da putujem. Od momenta kada je objavljeno vanredno stanje, naredna dva i po meseca nismo mogli nigde da izađemo iz zemlje, a pasoši su nam bili blokirani – kaže balerina Mira Rukušuc.
Tog kobnog datuma neki Novosađani bili su van grada, a povratak kući im je znatno otežala novonastala situacija.
– Kada je počelo bombardovanje bio sam u Vrnjačkoj banji. I pored toga što sam bio odlično informisan, jer sam gledao strane satelitske TV kanale, ipak sam verovao da to nije moguće. Povratak je ličio na dogodovštine putnika iz kultnog filma “Ko to tamo peva”, u busu je bilo totalno rasulo. Vojska, rezervisti, radnici seljaci i “poštena inteligencija” – kaže novinar i voditelj Aleksandar Filipović.
Njegova koleginica Ksenija Jovanović imala je tu sreću, ili nesreću, da prvu bombu vidi svojim očima.
– Stajala sam u dvorištu na Popovici sa pogledom na grad. Zatečena, pogledom sam ispratila užarenu svetlost koja pada na moj grad. Detonacija, neverica i strah… Neopisiv. Sećam se samo da sam potpuno sluđena panično okretala telefonski broj roditelja da čujem da li su dobro. Zaista nisam verovala da ćemo doživeti bombe. Nisam verovala da to može da se desi, ali od tada verujem u svašta – prepričava svoje iskustvo Jovanović.
Neki novinari početak bombardovanja dočekali su na svom radnom mestu.
– Kada je počelo, bio sam u redakciji tadašnjeg Nezavisnog vojvođanskog građanskog lista. Radili smo prelom novog broja, koji nikada nije ugledao svetlost dana. Jednostavno smo ga ubili, da ne bi neko ubio nas. Ni danas nema takvih novina na kioscima. Sišli smo u Kec i gledali prenos bombardovanja Novog Sada na Sky News-u. Nikome nije bilo svejedno, jer smo sa prvom bombom, koja je pala na Novi Sad, znali da se neko vreme nećemo baviti novinarstvom, onako kako smo na to navikli. Neki novi zakoni o izveštavanja su tada zavladali – kaže Aleksandar Reljić.
Autor emisije „Petkazanje” Bora Otić za detonacije je pomislio da je u pitanje eksplozija u toplani.
– Bio sam na Limanu kod studentskih domova u kolima, pa sam krenuo na kej da proverim da li sam u pravu. U međuvremenu sam od Vladimira Mušickog koji je u to vreme vodio emisiju na Radio Dunavu čuo da je reč o bombardovanju a ne o incidentu ili nezgodi. Naravno da nisam očekivao bombardovanje. U to vreme sam još verovao da um caruje i da će zdrav razum da preovlada – kaže Otić.
Rok kritičar Bogica Mijatović imao je sreće, jer se 8. marta sa porodicom preselio sa Novog naselja na Popovicu. Kada su pale prve bombe sa svoje terase, sa koje ima pogled na Novo naselje i Detelinaru, ugledao je dim.
– Pošto su sin i ćerka pohađali Umetničku školu “Bogdan Šuput”, očekivali smo ih uobičajenim autobusom koji sa Železničke stanice kreće u 20 časova. Čim smo videli da nisu bili u autobusu, supruga i ja, prestrašeni, ne zbog bombardovanja, već što nismo svi bili na okupu, seli smo u automobil i krenuli prema gradu. Bila je to neverovatna slika: svi automobili išli su mostom Slobode prema Sremskoj Kamenici, jedino mi tamo gde su padale bombe – ka Detelinari. Kada smo ih pronašli preplašene kod druga, vratili smo se na Popovicu uslovno rečeno smireni, jer smo bili zajedno – objašnjava Mijatović.
U momentu kada su pale prve bombe, neki nisu ni razmišljali šta ih je snašlo, već su automatski odjurili do svojih porodica.
– Brže bolje sam krenuo kući, jer je moja prva supruga tada bila trudna i bilo je pitanje sata kada će se poroditi – prisetio se satiričar Ninus Nestorović.
Predsednik Color Press Grupe Robert Čoban nije bio iznenađen dešavanjima koja su zadesila Novi Sad 24. marta, a pad prvih bombi dočekao je kod sestre na Bulevaru oslobođenja.
– Kladili smo se u 50 maraka da će nas bombardovati, ona je mislila da neće. Sedeo sam i gledao kako avioni poleću iz Avijana. Kad je pala prva bomba na kasarnu “Majevica”, sestra je viknula: “Gadovi!” i donela mi 50 maraka, a ja sam se smejao! Odšetao sam Bulevarom do redakcije koja je tad bila u Dimitrija Avramovića. Na naslovnoj strani “Sveta” koji je trebalo da se štampa sutra bila je sledeća ekskluziva: “Nova ljubavna romansa: Jelena Tinska i Igor Pervić”. Rekao sam kolegama da mislim da sutra to više nikog neće zanimati i otišao u svoj stan – objasnio je Čoban.
Akademski slikar Radovan Jokić dešavanja od 24. marta opisuje kao scenu iz filma “Mars napada”, s tom razlikom što ovo nikome nije bilo smešno.
– Kada je počelo bombardovanje bio sam u stanu sa suprugom i malim sinom Rastkom koji je spavao u krevecu. Osećanja su bila pomešana. Bio je to stari koktel koji su vekovima pili naši preci: miks besa, jeze, nepravde i bespomoćnosti. Većina je znala da će se to dogoditi, ali nije verovala. Ipak je ta mogućnost izgledala suludo – kaže Jokić.
Iako su se kulturna dešavanja do tada odigravala neometano, 24. marta 1999. sve se promenilo. Na repertoaru Pozorišta mladih tog dana nije bila nijedna predstava jer nije bio vikend, a od tada su zaposleni dolazili na dežurstva, muškarci su dežurali noću, a žene danju.
U Srpskom narodnom pozorištu prekinuta je predstava “Revizor”. Tek od 30. marta ova ustanova je nastavila da radi redovno.
– Glumili smo bez ikakvog žara. Povremeno je bilo publike, ali i ona je dolazila da pobegne od sebe, ili se skloni sa ulice. Kad topovi progovore, muze zaćute. Sećam se tog čuvenog dana, bio je lep. U to vreme, moje ćerke bile su male. Sedam i nepune tri godine. Izašli smo na dvorište, i zajedno sa ostalim komšijama, u potpunom mraku gledali u nebo i slušali tranzistore. Oni koji su slušali mađarske radio stanice, već su znali da je počelo. Najpre, osećao sam tu veliku neizvesnost, a onda strah. Imao sam osećaj kao da sam sve vreme naježen. To je bila prva noć u podrumu. Upoznali smo neke ljude za koje nismo ni znali da postoje u našoj zgradi. Ćutali smo među podrumskim, drvenim, rešetkama, osluškujući u daljini detonacije. I danas se trzam kad počne novogodišnji vatromet – objašnjava glumac Aleksandar Gajin.
Njegova koleginica Jovana Balašević nije verovala da će do bombardovanja doći, čak ni kada je prva bomba pala na Novi Sad.
– Sve mi je bilo kao san. Taj ceo dan do kasno posle podne bila sam na Akademiji. Svi su pričali danima o tome, ali ja nisam verovala da će do bombardovanja doći. I kad je pala prva bomba bila sam u sobi i mami čitala svoj monolog koji sam dobila iz “Mačke na usijanom limenom krovu”. Nisam mogla da verujem da je to to. Mama je bila prestravljena. a ja samo uzbuđena u neverici – rekla je Jovana.
Njen izabranik i zamenik pokrajinskog sekretara za obrazovanje Aleksandar Jovanović konstantno je ubeđivao sebe da do bombardovanja neće doći.
– Nikada neću opravdati ni jedan rat, pa ni ovaj, da bi se nešto “dobro” uradilo. Bombardovanje se desilo, posledice su ostale, a teško bi bilo reći da smo se mi “osvestili” – napominje Jovanović.
Direktor Gradske biblioteke Dragan Kojić sa nevericom je dočekao ovaj čin.
– Bile su najave na CNN-u, ali nisam mislio da će se usuditi da bombarduju zemlju u srcu Evrope. I to sve zbog jednog čoveka. U trenuku gnusnog bombardovanja bio sam kod kuće. Sećam se tog momenta sa jezom. Cela zgrada se na brzinu organizovala i sjurila u podrum. Čak je jedna komšinica u svoj toj žurbi uganula nogu – kaže Kojić.
Kompozitor Jovan Adamov bio je na Kamenjaru i nije ništa očekivao sve do momenta kada “je nešto tresnulo”.
– Onda mi je palo na pamet da je Majevica nastradala. Seo sam u kola i brzo se vratio kući na Novo naselje. Tamo smo proveli celo bombadovanje, nismo se nigde sklonili van grada – rekao je Adamov.
Pijanista i kompozitor Aleksandar Dujin bio je u stanu u Radničkoj kada su prve bombe pale.
– Najgore mi je bilo što u tom momentu ćerka nije bila sa nama već na času engleskog. Ja sam trčao kao lud da je dočekam. Tokom bombardovanja smo se kratko vreme sklonili na selo, ali smo većinu proveli kući u gradu – kaže Duja.
Uključujući i Baneta Krstića, mnogi Novosađani bili su nepopravljivi optimisti i mislili da se ništa neće dogoditi.
– U momentu kada je počelo bombardovanje vraćao sam se sa bazena na Spensu i požurio sam kući. Bili smo svi šokirani jer nismo očekivali – kaže pevač “Garavog sokaka”.
Branislav Smuk iz benda “Zbogom Brus Li” ne gleda na početak bombardovanja kao na nešto specijalno.
– Ništa epohalno nije se desilo. Kada je sve to počelo, pokupili smo se, zaustavili autobus na sred ulice i otišli kod našeg pevača Slavka. Tako smo proveli celo bombardovanje, jedni kod drugih. Danju smo bili napolju, a noću kod nekoga gajbi – kaže Smuk.
Autori: Alisa Varga, Bojana Šević i Ljiljana Kozarev
Foto: Privana arhiva
