Vetar, kiša, hladno… Kiša, vetar, kiša… Uh!
Novosadsko vreme nije se proslavilo ovih dana, a ova jesen sa zimskim temperaturama nije mi mila ni na televizoru.
Ipak, mora se na ulicu, posao zove.
Srećom, moja “ajkula” purnja ko smederevac, pregrmeću i ovaj severac.
Vožnja je bila udobna dok nisam skrenula u Teslinu i pravac u rupu. Dobro, nije neka rupa, više ‘nako rupčaga. U trenutku nisam mogla da se odlučim da li da vijam točak ili bubreg!
Ajde dobro, sanjiva sam, ne odreagovah na vreme, moja greška. Oprezno, nastavih istom ulicom i skrenuh u Predićevu, gde sam u pokušaju da izbegnem jednu, uletela u drugu rupu.
Ode drugi bubreg, udubljenje na putu ovoga puta bilo je s druge strane ulice.
Ako nastavim ovako nadobudno da vozim, završiću u Urgentnom, tamo će mi onom pipom od ultrazvuka tražiti bubrege po trbušnoj šupljini.
Elem, iskobeljala sam se do Bulevara, te kroz Jevrejsku krenuh ka centru, gde ne pronađoh ni jednu rupu. Nije potrajalo… Skrenuvši iz J.Subotića u Kisačku nabasala sam na rascep veličine metra, ko zemljotres da nas je, pu pu daleko bilo, pogodio i napravio provaliju.
Zakočih tik ispred provalije i ispustih onaj “ahaaa” urlik. Moji tada blago vibrirajući bubrezi nisu krili sreću zbog toga.
Da se ipak vratim kući? Malo mi ide, malo ne ide danas, skoro svaku rupu na putevima sam pogodila…
Kao GTA igricu da igram.
Mašem svima onima što vode računa o tome da vozači slučajno ne zaspu za volanom i ostavljaju sve ove kratere po asvaltu koje nas drže budnim. Fala vam ljudi!
Svakako ne bismo umeli po autobanu, gubili bismo se na tom “staklu” od puta.
Baš lepo smo srasli s tim rascepanim betonom, habamo auta za sve pare s kojima ne znamo šta ćemo…
Bog da nas vidi!
Autor: Vozač “Ajkule 1”
