– Ne pričaju se sve priče na isti način. Ljudi kojih ih pričaju tu uvek imaju ključnu ulogu. Neke priče imaju jasno određenu strukturu, dok se druge pričaju slobodnim stilom, prema sećanju, i svaki put kada se pričaju bivaju pomalo izmenjene i preinačene. Takva je i priča o Brojnerovom brestu. Tokom istorije, poprimala je mnoge oblike i ispisivana je i objavljivana u mnogim verzijama pre nego što je postala deo petrovaradinskog bogatog folklora.
Slavna bitka između osmanske i austrijske vojske nije poznata samo po svom iznenađujućem ishodu. Postoji još jedan incident, koji se dogodio samo nekoliko dana pre tog oružanog sukoba, a koji se, za razliku od njega, okončao na tragičan način.
Reč je o Vencelu Zigfridu fon Brojneru i jednom starom brestu, a priča o njima govori o tome kako su postali nerazdvojivo povezani u istoriji.
Bilo jednom jedno staro drvo koje je raslo pored biskupijskog hrama posvećenog Devici Mariji na Tekijama u Petrovaradinu. Njegove grane su sezale visoko u nebo i kad god bi došlo proleće, drvo bi cvetalo toliko da je to iznenađivalo ljude jer su znali koliko je staro. No, iako je bilo veoma lepo, nikada nije postalo poznato po svojoj lepoti. Bilo mu je suđeno da postane deo mnogo šireg narativa. Tog zlokobnog dana 1716. kada je austrijski podmaršal Vencel izgubio život, taj brest je postao zauvek povezan sa njegovom sudbinom.
No, pre nego što zađemo dublje u događaje koji su se odigrali, treba da objasnimo ko je bio Vencel i zašto je njegova preuranjena smrt potresla celu Austriju. Vencel je rođen 5. oktobra 1670. godine, u bogatoj porodici poznatoj po vezama sa Katoličkom crkvom. Njegovi roditelji su učinili sve da omoguće Vencelu, koji je bio njihovo treće dete, da izgradi ime za sebe. Vaspitavali su ga i usmeravali tako da mu omoguće da postane čovek na moćnom položaju.
Nekoliko meseci pre nego što je izgubio život, Vencel je nagrađen za brojne podvige i unapređen u podmaršala, što je u to vreme bio drugi najviši generalski čin u austrijskoj vojsci.
Vencela su svi voleli i poštovali, kako zbog njegove posvećenosti tako i zbog njegove zapanjujuće hrabrosti, koju je često pokazivao. Za njega su ljudi znali i pre nego što bi ga upoznali, a mnogi su smatrali da ga čeka blistava sudbina. Ta činjenica sama po sebi čini njegovu priču tragičnom. To je priča o životu koji se prerano završio i o čoveku kome je, prema mišljenju svih, bilo suđeno da se uzdigne u sam vrh austrijske vojske.
Mnogi ljudi su verovali da je Vencel obešen o taj stari brest, iako su postojali dokazi koji su to pobijali. Sigurno je da je brest bio svedok mnogih jezivih incidenata koji su se dogodili tokom upada osmanske vojske, ali Vencelova smrt se dogodila negde drugde.
Iako postoji mnogo nedoumica u vezi sa tim događajem, opšte je poznato da je Vencela zarobila turska pešadija pred samu bitku, između 4. i 5. avgusta, dok je bila u izviđanju. Stavili su ga u lance pored šatora velikog vezira, a ruke i noge su mu okovali tako da nije mogao uopšte da se pokreće. Kada su Turci shvatili da će izgubiti bitku, okrutno su ga namučili i obezglavili.
Život austrijskog oficira sa visokim činom bio je veoma zahtevan. Zbog toga Vencel nije mogao da vodi običan život; nikada se nije ženio i nije za sobom ostavio zakonitog naslednika, što je bio čest slučaj sa pojedincima koji su se u potpunosti posvećivali svom životnom pozivu.
Godina 1716. bila je teška godina za stanovnike Petrovaradina. Te godine su doživeli sve – ratove, čuda, veličanstvene trijumfe i strašne poraze. Mnogi vojnici su izgubili život, a Vencel je bio samo jedna od mnogih žrtava koje su stradale u bici koju niko nije predvideo. A u sred svog tog haosa stajao je jedan brest. Nemi svedok koji je služio kao podsetnik na mnoge minule događaje.
Autor priče: Petar Pifat
Autor ilustracije: Nemanja Malidža
