Pre tačno sto godina u Petrovaradinu je izvedena prva dečja opera na svetu. Priča o tome kako je do toga došlo jednako je interesantna koliko i život Franje Štefanovića, čoveka koji ju je napisao.
Franjo je rođen 13. marta 1879. Bio je najmlađe od jedanaestoro dece i proveo je veći deo mladosti u Petrovaradinu. Svoje školovanje je nastavio u Osijeku, gde se spremao da postane učitelj. U Austrougarskom carstvu se u 19. veku podsticalo muzičko obrazovanje, pa je svako ko je pohađao učiteljsku školu morao da bude muzički obrazovan. Pošto je Franjo bio mnogostruko nadaren, brzo je naučio da svira nekoliko instrumenata i savladao mnoge aspekte muzičke teorije.
Ubrzo potom počeo je da komponuje autorska dela za lokalni hor. Tada nije bio svestan koliko veliki trag će na njega ostaviti te studentske godine i koliko će to uticati na njegov život. Nastavio je da istražuje svet muzike i njegove mnogobrojne slojeve u Zagrebu, gde je usavršio svoje slavne veštine i talente. Bio je pravi boem, kulturan čovek od stila, uvek voljan da se druži i podeli znanje. Franjo se 1906. vratio u Petrovaradin. Njegov rodni grad mu je omogućio da iskoristi svoju kreativnost na načine koji su mu do tada izgledali nezamislivi. Četiri lokalne crkve su imale orgulje, postojao je duvački orkestar, a u gradu je bilo i mnogo kulturnih organizacija. Ti faktori su presudno uticali na njegovo delo pošto su mu omogućili da objedini talente – stvorili su plodno tlo na kojem je Franjo postavio temelje za svoje životno delo.
Ubrzo potom, postao je horovođa hrvatskog pevačkog društva „Neven“. Hor je pod njegovom dirigentskom palicom nastupao tri do četiri puta godišnje i učestvovao u mnogim značajnim liturgijskim događajima. Dok je radio u „Nevenu“, Franjo je komponovao 105 horskih pesama i tako veoma obogatio muzičko nasleđe Petrovaradina. U godinama koje su usledile bio je veoma produktivan i uspešan, ali je sve krenulo nizbrdo 1920, kada je odlučio da se povuče iz javnog života i usredsredi na pedagoški rad. Osnovao je dečji hor i nastavio da proširuje svoj opus. Nažalost, mnoga njegova dela nisu nikada ugledala svetlo dana pošto bi Franjo spaljivao sve kompozicije koje nije smatrao dovoljno dobrim.
Ubrzo potom, komponovao je jednu od svojih najpoznatijih dečjih opera – Šumsku kraljicu. Želeo je da deca u njegovom horu budu glavne zvezde večeri, a jedini način da to ostvari bio je da sâm napiše dečju operu od početka do kraja.
Iako ta opera jeste bila namenjena deci, imala je sva obeležja pravog muzičko-scenskog dela: sola, duete, horske deonice, recitative, pa i neke jednostavne koreografije. Izvođena je širom regiona – u Novom Sadu, Zagrebu, Đurđevcu, Križevcima, Vela Luci, Splitu, Šibeniku, Staroj Pazovi, Golubincima, Bečeju, Pančevu, Zemunu, Novom Kneževcu, Sivcu, Vrbasu, Beški… Bila je i deo standardnog repertoara Srpskog narodnog pozorišta od 1985. do 1987. godine.
Osim što je bio sjajan kompozitor, Štefanović je takođe podučavao matematiku, fiziku, hemiju i biologiju. Svestranost mu je omogućila da na kraju postane direktor škole. Na toj poziciji je bio samo dve i po godine kada je, nažalost, 1924. umro od tuberkuloze u 45. godini.
Danas se o ovom jedinstvenom umetniku i njegovom zadivljujućem opusu toliko mnogo zna najviše zahvaljujući Stanislavu Prepreku. Franjina supruga nije mnogo marila za životno delo svog muža i nakon njegove smrti držala je njegove stvari u jednoj šupi. Da nije bilo Prepreka, većina Franjinih dela bi pala u zaborav.
Petrovaradin tek treba da oda punu počast velikom Štefanovićevom doprinosu. U gradu njegovo ime trenutno nosi jedna ulica, kao i spomen ploča u Osnovnoj školi „Jovan Dučić“. Na sreću, njegovo delo jeste opstalo – Šumsku kraljicu i danas izvodi dečji hor „Bajićevi slavuji.
Autor priče: Petar Pifat
Autor ilustracije: Nemanja Malidža
