Iako ima samo 21 godinu, levi bek fudbalera “Vojvodine” Bojan Nastić već nekoliko sezona predstavlja jednu od okosnica novosadske ekipe.
Praktično je kod svakog trenera koji je vodio crveno-bele bio nezamenljiv na svojoj poziciji, a u svojim beležnicama, po pravilu, njegovo ime imali su i selektori omladinske, a onda i mlade reprezentacije Srbije.
Sve to omogućilo je momku iz Vlasenice (BiH) da sakupi veliki broj utakmica u dresu “Voše” pa bi, nastupi li u subotu na Karaburmi na utakmici s “OFK Beograd”, mogao da proslavi za srpski fudbal redak jubilej – 100. utakmicu u crveno-belom dresu.
– Debitovao sam 7. aprila 2012. godine, kada sam bio još uvek 17-godišnjak. Bilo je to kod trenera Dejana Vukićevića, u utakmici s “Radom” na “Karađorđu”, koju smo izgubili sa 0:2. Tada je počela moja seniorska karijera i osetio sam već u prvoj utakmici da imam naklonost novosadske publike. Trudio sam se, nastojim to i danas, da opravdam njenu podršku što boljim i požrtvovanijim igrama – prisetio se Nastić.
Koje utakmice pamtite po lepom u ove nešto više od tri godine koliko ste član prvog tima “Vojvodine”?
– Svakako je to naša pobeda letos u Torinu, kada smo savladali “Sampdoriju” sa 4:0. Draga mi je i čitava serija utakmica koju smo tada odigrali u kvalifikacijma za Ligu Evrope, jer sam se u ta dva meseca osećao kao da sam na nebu. Nažalost, posle nas je stigao zamor, pali smo u formi i imali problema u domaćem prvenstvu. Dugo sam u “Vojvodini” i navikao sam da je ovde u svakoj sezoni jedan period turbulencija neminovnost, ali i da, kada se približe trenuci odluke, upalimo dodatne motore i ispunimo cilj. Ako pričam o dragim pobedama, to su svakako bili naši trijumfi u Kupu Srbije, iako nisam bio na terenu u tom susretu, kao i uspesi protiv “Crvene zvezde” (3:1) i “Partizana” (2:1) u Beogradu.
A šta pamtite po lošem?
– To bi svakako bili crveni kartoni koje sam dobio u utakmicama s “Honvedom” u Ligi Evrope, “Partizanom” i “Crvenom zvezdom”. Zbog njih su mi ostale rupe u karijeri i tužan sam kad ih se setim.
Da li je neki trener posebno uticao na vašu karijeru?
– U mlađim kategorijama učitelj mi je bio Zoran Vasiljević, a od svakog trenera, od kada igram za prvi tim, imao sam priliku da nešto novo naučim. Ne bih nikoga posebno izdvajao, ali mi je drago što su među njima bili Dejan Vukićević, Zlatomir Zagorčić, Branko Sosa Babić, Marko Nikolić, Zoran Marić i sada, evo, Nenad Lalatović.
U subotu vas očekuje teška utakmica na Karaburmi s “OFK Beogradom”?
– Da, moja jubilarna, 100. utakmica za “Vošu” doneće nam teško gostovanje protiv tima koji se bori za opstanak u eliti. Prelepo se osećam zbog činjenice da se nalazim pred ovakvim jubilejom, jer je “Vojvodina” veliki klub, a ja sam u njoj ponikao. Ponosan sam zbog činjnice da sam već toliko puta nastupio za crveno-bele, a tek mi je 21 godina. Svaki put kada igramo na Karaburmi, znamo da nas čeka veliki izazov, ali sada nemamo drugog izbora osim da osvojimo sva tri boda. Pobeda nam je pod moranjem, jer nam omogućuje nastavak trke za novi izlazak u Evropu.
Kad se mora, nije lako igrati, zar ne?
– Nije, ali smo mi profesionalci, od fudbala živimo, a pritisak je sastavni deo našeg posla. To ne bi smelo da nas sputa, naprotiv. Verujem da ćemo biti pravi kada je teško i da ćemo se izdići iznad niza u kojem smo nesrećno ispuštali pobede protiv “Javora”, “Rada” i “Borca”. Znamo šta nam je cilj, jer bez plasmana u Evropu “Vojvodina” nikada nije prava i ono što treba da bude u srpskom fudbalu.
Izvor: Dnevnik
Foto: FK Vojvodina
