Ako niste znali sedenje na klupama u novosadskim parkovima naplaćivalo se, u Dunavskom dva dinara, a kod Jodnog kupališta jedan dinar, tako da tekovina naplaćivanja vazdušarine nije od onomad u Novom Sadu. Ovaj tekst je jedno vraćnje u prošla vremena, kada se išlo iz Novog Sada, da se udiše čist vazduh, ali ne daleko…nego tu odma, preko “velike” vode…
Još su stari Novosađani govorili: „Ako čovek hoće u Novom Sadu da se nadiše zdrava vazduha, on onda neka ode u Kameničku baštu ili na Karlovačko „Stražilovo“. U ona stara vremena imao je Novi Sad jednu skromnu „Promenadu“, ali je kažu stari zapisi, i ona smrdela zbog mnoštva bara i stajaćih voda, pa onda velika bara kod Jovanovske škole (danas osnovna škola Ivo Lola Ribar). Zatim je postojala velika „Protina Elba“, koja se pružala sve od Dunava, pa do Kosovske ulice, na Podbari i tako gledajući Novi Sad je u prošlosti bio opasan barama i kanalima. Taj barski miris primoravao je njegovo građanstvo da traže lokacije gde je vazduh zdraviji i čistiji.
Kada kultura suviše uznapreduje, ima to i svoju slabu stranu, a vi se sada sigurno pitate kakve veze ima kultura sa tim problemom. To će najbolje pokazati primer jednog našeg sugrađana, koji je „upliv kulturnih manira“ osetio na svojoj grbači, tamo negde, sredinom tridesetih godina XX veka.
Odšetao on u Dunavski park, smestito se na klupu, uzeo u ruke novine, pročitao nekoliko najnovijih događaja, pa onda bacio pogled na cvetne rundele. I tako dok je uživao u tome kako kultura napreduje gigantskim koracima, u isti čas, prišao mu je, istim takvim koracima, jedan simpatični čičica sa torbicom, i zatražio dva dinara za sedenje na klupi i disanje na „svežem“ vazduhu. On se tada, dabome uvređeno digne, pa se uputi drugom alejom, sada već malo razočaran „napretkom kulture“ u Novom Sadu. I on onako oprezno manevriše, i pronađe drugu, malo skrovitiju klupu, ali sa isto divnim pogledom. Ali još veće razočaranje, kada ga ugleda čičica kako sedi na novoizabranoj klupi, ponovo dođe i zatraži dva dinara za disanje i sedenje na svežem vazduhu. Te „novoformirane kulturne manire“ taj naš sugrađanin, iz prošlih vremena, nikako nije mogao da prihvati.
Taj naš sugrađanin, je spas potražio izvan „novosadskog domaka kulture“, te je šetao više po periferiji i raznim uskim i širokim, pravim i krivim ulicama. Prolazeći tako jednom krivudavom ulicom, kakvim je naš grad obilovao, počeo je ozbiljnije o tome da razmišlja, i došao je do zaključka, da nisu one krive, što su tako krive. Najzad se našao kod Željezničke stanice. Dotle je vazduh, iako vruć, bio još nekako podnošljiv. Ali tada dune iz pravca obližnje Električne centrale tako nesnosan miris, da tu nepodnošljivu atmosferu nije mogao da izdrži, nego se reši da pobegne iz Novog Sada, u našu “novosadsku Nicu”… Sremsku Kamenicu…
Baš u tom trenu je nailazio električni tramvaj, koji je išao za Dunavski kej, no on sebi nije mogao da dozvoli taj luksuz, da se vozi tako skupim prevozom, nego je uzeo taksi, i uskoro se našao na Dunavskom keju. Dunav narastao, voda neprovidna i mutna, baš kao tadašnja situacija u Abisiniji, a jedan pecaroš latio se posla i baš zapeo da lovi u mutnom, kako kakav novopečeni političar.
U tom stiže već i „Kasija Miletić“, nekadašnja „Jolanka“… stara frajla, ali još uvek držeća i dopadljiva, zahvaljujući dobrom farbanju i šminkanju. Prođe malo, pa zaplovi on niz Dunav, kome ni pored sveg lokalnog patriotizma koji posedujem, kaže on, ne mogu dodati atribut „plavi“, jer ovako nabujao, dobija neku šućmurasto-sivu boju. Posmatra on sa lađe obalske pejsaže…desno, otegao se prvo „bećarski“, pa onda „gospodski“ štrand. Na oba se kupaju i peru, sa tom razlikom što se na „gospodskom“ teže skida prljavština. Sa leva ukusni letnjikovci, sa mansardama, tornjićima, balkonima i hipotekama. Vinogradi, Bogu hvala, oživeli i bujaju…kao da ih onaj prolećni mraz nije dokačio, i samo da bude roda, da mraz ne dokači i birtaše i konzumente tog nektara, sa padina Petrovaradinske stene.
Izvor: mojnovisad.com/Zoran Knežev
