Kada nas pritisnu ovi letnji dani i kada se žega uvuče i u najhladnije kutke ovoga grada, Novosađani najradije odlaze na Štrand. Danas je ovo novosadsko kupalište prepuno kafića u kojima se mladost ovoga grada sunča i pokazuje svu svoju telesnu lepotu u najmodernijim kupaćim kostimima. Da li je oduvek bilo tako, i kako se vodilo računa o redu i moralu kazuju nam stari Novosađani…
Pavle Šosberger je dosta pisao o starom Novom Sadu, pa tako i o Štrandu. To je bila obavezna letnja tema za sve stanovnike Novog Sada, jer je uvek neki zanimljivi događaj punio trač rubrike tadašnje novosadske štampe. Posebna pažnja u periodu između dva svetska rata je posvećivana javnom moralu, u svim segmentima društva.
Tako su i posetioci najpopularnijeg novosadskog kupališta bili pritisnuti nizom propisa i ograničenja, uglavnom vezanih za oblačenje ili bolje rečeno, svlačenje. Strogo je kod dama bila određena granica do koje su se smele skraćivati suknje ili spuštati dekoltei, dok su muškarci morali nositi kupaći kostim sa gornjim delom (bretelama). Ovi puritanski kriterijumi su vremenom ipak spuštani, tako da je gospodi najpre tolerisano otkopčavanje jedne bretele, a kasnije i nošenje kupaćih gaća koje nisu „suviše pokazivale“. U početku se podozrivo gledalo na običaj da se dame kupaju zajedno s muškarcima, pa imamo primere gde su i plaže bile odvojene, no kasnije je i to prevaziđeno. Ipak, čvrste odredbe vezane za održavanje reda i morala opstajale su dugo vremena. Izuzetno strog i posvećen čuvar javnog morala bio je šef novosadske policije Đorđević, inače autor štampanih naredbi i objava koje su bile nalepljene na ulazu u Štrand i na vrata svake od kabina.
Uprkos velikoj pažnji koju su gradske vlasti posvetile javnom moralu, bilo je i nepredviđenih incidenata. Verovatno jedan od najšokantnijih, a za gospodu zasigurno najprijatnijih, je bio onaj slučaj kada se mlada dama K. M. usudila, da na plovećim cevima bagera „Dunav“, u dotad nepoznatom toplesu, izloži svoje telo suncu. Kada su je “dobronamerni” čuvari ondašnje plaže opazili, prijavili su je upravi, koja joj je zabranila da dolazi na Štrand, na veliko razočarenje muške populacije.
Kabine na Štrandu su bile poređane u tri reda, desno od restorana, a one u prvoj liniji, sa stolovima i klupama, bile su najskuplje za iznajmljivanje. O svakom redu brinula je kabinjerka, koja je u svojoj kućici čuvala tablu sa ključevima kabina. Kabinjerke su vodile računa o redu i higijeni, čak su donosile po vedro vode namenjeno pranju nogu pre odlaska sa plaže, za šta su bile nagrađivane bakšišom. Ekskluzivni prvi i manje prestižni drugi red kabina bili su odvojeni nizom poljskih toaleta, zidanih šporeta i bunara za vodu. Na šporetima su neki posetioci kuvali ili podgrevali svoje obroke, dok su pored bunara rashlađivali flaše sa belom kafom i lubenice. O legendarnom poštenju nekadašnjih stanovnika ovog grada svedoči sada gotovo neverovatan podatak da nije upamćeno da je ukradena ili nestala neka od ovih flaša sa kafom ili lubenica. Na Štrandu se nalazio i lep, drveni restoran, u kome su posetioci uživali sve dok ga jedne noći, po završetku Drugog svetskog rata, nije uništio požar.
Levo od ulaza nalazile su se biletarnica i prostorije za dežurnog policajca i pružanje hitne pomoći. Kod samog ulaza bili su podignuti kiosci, frizerski salon, poslastičarnica, kabine s tuševima, parkiralište za bicikle i prodavnica u kojoj su se mogle kupiti u to vreme veoma popularne ledene čokolade „polar“, kao i takozvani amerikan korneta, koje je proizvodio Imre Haker u Jevrejskoj ulici.
Izvor: mojnovisad.com/Zoran Knežev, hroničar i publicista
