Večita želja sadašnjosti je da prošeta kroz prošlost, pa tako i nas Novosađane oduvek interesuje šta se ovde nalazilo pre nas i kako je ovaj grad funkcionisao. Deo te zaostavštine i zapisa uspeo sam da pronađem kod dr Jovana Savkovića, sudije iz najstarije novosadske ulice Zlatne grede, gde on zanimljivo opisuje Novi Sad i Novosađane iz tih prošlih vremena…
Do kraja osamdesetih godina XIX veka, priča Savković, ulice u Novom Sadu bile su osvetljene petrolejskim svetiljkama, a onda je sprovedeno plinsko osvetljenje. Od svetiljke do svetiljke išli su ljudi sa drvenim motkama, sa špiritusnom lampicom na vrhu, i njome palili fenjere. Pekari su nosili pecivo po kućama, a po ulicama davali znak trubom da prolaze. U jednoj ruci nosili su velike korpe sa kiflama i zemičkama, a u drugoj dugačku motku na kojoj su bile nanizane perece. Prvog novembra mesili su pekari pletenice i besplatno ih delili svojim mušterijama.
Kako iz kopanih bunara nije bilo vode za piće, a arterskih bunara još nije bilo, u Novom Sadu se pila dunavska voda. Nju su nosile puntadžije na taljigama, sa po šest putunja (duguljastih buradi), svaka oko 50 litara. Putunju su prodavali po 6 krajcara. Na vratu kljuseta bilo je okačeno zvonce, da bi se znalo kad prolazi ulicom. Voda se nije redovno propuštala ni kroz filter, a kuvala bi se samo kada se u varoši pojave slučajevi kolere.
U starom Novom Sadu bilo je uvek po nekoliko Talijana, koji su leti prodavali sladoled, gurajući ulicama kolica sa sladoledom, koji su građani nazivali „gefrorenes“, jer su ga oni tako, nudili vičući ulicama. Zimi su ovi Talijani pekli na pećicama i prodavali duž korzoa, na Glavnoj ulici, vruće marone, pod razapetim ogromnim kišobranima.
U Dunavskoj ulici, u nekoliko krčmica, stajali su u samim vratima mali gvozdeni, okrugli štednjaci, na kojima se u tavama neprekidno peklo svinjsko meso i kobasice. U te krčme su najčešće navraćali radnici. Umesto današnjeg bureka, prodavane su u ono vreme „ćaje“, koje su čajdžije nosile ulicama u okruglim tepsijama, na šaci, uzdignute više glave, glasno ih nudili i prodavali po 4 krajcare komad. Sve su to bili specijaliteti onog vremena, koji su Novom Sadu davali izgled istočnjačkog grada.
U poznu jesen stizale su u Novi Sad „šajke“, kućice od dasaka na jelovim splavovima, natovarene jabukama svih vrsta, koje su lopatama tovarene i prodavane budzašto. Dunavom su se spuštali i splavari, Slovaci, donoseći jelova stabla na preradu, za građu. Od njih je bio napravljen splav, na kome je bila koliba. A na dunavskoj parobrodskoj stanici teret sa brodova tovarili su Rumuni, uvek bosi, u širokim, kratkim gaćama, opervaženim čipkama.
U Glavnoj ulici, na trgu, pred gradskom kućom stajali su fijakeri jednoprežnjaci. A po novosadskim ulicama krstarili su policajci tzv. „konštableri“ obučeni u specijalne uniforme, opasani krivim turskim sabljama, a na glavi tvrdi polucilindri, na kojima je stajala povijena bela perjanica od konjskog repa.
Iza Dunavske ulice, gde je i sada park, bila je stara promenada (park), koja je obuhvatala prostrano zemljište do pod samim Dunavom. Bila je zasađena granatim topolama. Tu je bilo i prvo tenis igralište. U Novom Sadu tada još nije bilo organizovanog sporta. Gimnazisti i omladina negovali su među sobom rvanje, loptanje sa palom („langamete“), bacanje „kamena s ramena“, skakanje u dalj i vis i utrkivanje. To se sve radilo u tzv. „cik-caku“, na dunavskoj obali, iza starog železničkog mosta. Posle prvog svetskog rata svi su ti šančevi, kao i Brukšanac porušeni i zasuti.
Izvor: mojnovisad.com/Zoran Knežev
